Učitelj

га приме, ал ни једна ништа не проговори Абат се зачуди тој необичној скромности дечијој у Паризу, па их одпочне запиткивати час ово, а час оно; но оне не само што ћуташе, но ни очи своје са свога рада не гомицаше. Дође му, да то није скромност но јогунство, и то због хрђавог васпитања, па сад мало жешће понови питања, на која и опет никаква одговора не доби. У тај пар уђе и мати у собу, којој абат по учињеном поздраву изказа своје незадовољство због не уљудног понашања њене деце; казавши јој како их је више пута што-шта запиткивао, па не само што га не удосто јише никаква одговора но ни једног по. гледа. Мати уздахну па жалосно рече. „То није њихна кривица, оне су обе рођене као „глуво-неме.“ Чувши ово, добри се абат у адуши растужи, и беше му веома, криво што је навео сироту матер на жалосну успомену; — те је запита : зар није могла да нађе никаква срества помоћи и начина са којим би бар унеколико олакшала њихну несрећу.

„Отац Ванен наш свећеник, беше се заузео за њихно васпитање, и помоћу слика упознао их је са црквеном историјом, па од како је тај добри свећеник умро, сирота, су деца остала и без те помоћи.“ — Одговори му мати са плачом, а исам абат удали се са жалосним срцем.

Дуго је са болом у души премишљао о несрећном положају девојчица, и питао се: да ли да продужи одпочети рад оца Банеа. Морао је најпре да промисли о методу, по ком треба то да одпочне, јер су му се слике видиле као посве слабо и несигурно помоћно средетво за то. Сад му дође на памет разговор, који је негда, као ђак имао. са својим учитељем. Учитељ му је доказивао, да међу замишљеном мишљу и произношајем звука, који се дотиче нашега ува, пос-

тоји така блиска свеза, као и међу мишљу,

и писмом, коју изказујемо ради виђења. То га сећање од једном уразуми, па одмах почне смишљати средство коим би могао учити тауво-неме помоћу вида, т. ј. како ће ла попуни једно чуло обиљем другова. Као хришћанин свећеник ол срца је се радовао

при помисли да ће се тиме пресећи ћутање, |

на које су та деца осуђена, и дати им могућност да беседе с Богом и природом. У почетку је чинио мале неке пробе, неуморно понављајући их по неколико пута, и успех од истих осмели га за даљи рал. Ми овде, нећемо аи не можемо пропратити све појединости тога одважног предузећа, но ћемо само површно бадити поглед на 40века, који је се чисто из хришћанског милосрђа решио, да изврши оно, што је се до њега држало за немогућност, а на име да глуво-немима преда своје мисли без говора и речи. И ако је то његово одкриће и та метода са усрђем примљена, и опет је као обично било зависника, који су му сену сатирама, а и на друге начине подсмевали; с намером да омаловаже то његово дело и да подметну, као да је то још пре њега пробано и т. д. Учеван свет беше неосетан према тим жестоким нападима на абата, те он и због тога мало налаваше помоћи и одобравања. Но сва та борба и све сметње само још више ојачају човекаљубивог Са марјанина. Он је знао да се над колевком

корисних предузећа, обично увек скупљају

разне недаће, али оне само тим више буде

дух и челиче вољу у изналазачу, те он онда. све смелије корача успесима. Знао је, да

што-род се више брана метне на какву тиху

реку, да ће она после све брже и јаче тећи

он имађаше тврду наду нз Бога и неумо-

рно рађаше. То своје елико предузеће

одпочоо је својим собственим врло малим

средствима, И незнатним дохолцима ; јер му

му нико, па ни Француска влада не хтеде у

томе помоћи. |

У његовом је се заводу васпитавало пе-

десеторо сиротне деце; па како му за то

нису достајала- његова средства, морао је

да мољака и позајмљује новац од својих

пријатеља ; а то је опет његовој породици

веома криво било. Џонижење његово дола-

вило је до крајних граница. Ходио је не-

престано у старом и изношеном оделу, да

би само могао одети своје потомце; задо-

вољан је био најпростијом храном, да само

они не трпе глад; штедио је огрев од себе, да би њих сачувао од зиме. Па и кад је

доцније слава његова све више и више ра-