Učitelj

542

сла и ширила се, и кад је цео учени свет |

обратио пажњу на њега и његов рад, он је се смерно склањао од свију тих похвала, и ишао је и даље својом смерном стазом. Сву ту славу он је односио Богу као виновнику свега што постоји.

Кад је глава овог поштеног старца већ обелела у служби сироте деце, понуде му приорство у награду за његов много-Ггодишњи труд; но он то одбије рекавши : „Нетреба ви на моју, већ земљи оборену главу да изливате своја благолјејања, но на рад мноме одпочети. За мене већ настаје вечна ноћ, и скоро ћу сићи са позорнице земаљске, само вас молим немојте да дело моје угине“. — Очекивани час дође, и он на самртној постељи, доживи највећу радост и утеху, управ оно, што је целог свог века, желео да дочека. Депутација од најодличнијих грађана и чиновника паризеких коју је предводио Архи-Епискош Бордоскиј Де Лис, походи га тако рећи у последњим тренутцима његовог живота, и у име народа Француског, изјави му и обећа, да се дело његово неће са смрћу његовом уништити, јер завод његов од оног дана узима у своје руке држава, и народ Француски водиће бригу о њему. Старац на ово пун радости а смерно узвикну „Хвала ти Господе Боже! кад ми даде да спокојно умрем, јер деца и до сад бивше сироте моје, не остају сироте и после мене“. Смрт је његова, била Европски догађај. Истина она, да ни јелан пророк нема части у својој отачбини, и овде је се над њим за живота његова испунила. Док су у Француској сумњичили од његовом предузећу и његовој методи, правећи разне досетке и подемевке, дотле су друге државе умеле боље то да оцене. Једном му дође посланик руски, па му у име царице Екатарине понуди знатну суму новаца на дар. На шта му абат смерно олговори: „Милостиви господине! мене ради сама, никад и ни од кога не примам злата но ако ваша парица хоће да ми учини мијо м пријатан дар, онда нека ми пошаље неколико тлуво-немих на васпитање.“

То његово не коришће, које је очувао

До смрти, беше се разнело по целом свету.

ЈосиФ П цар аустријски беше живо тронут том прекрасном карактерном цртом, и желаше да га изближе упозна. Под туђим именом више је пута присутан био његовим предавањима, и вазда је из школе излазио са дубоким поштовањем према таком учитељу. Једном кад беше ред Де Лепее да служи у цркви, не беше посвлужиоца, непозната личност понуди му своју услугу, коју он и прими. Но како се изненади, кад доцније дознаде, да тад не познати беше главом сам цар.

Прејемник његов беше његов ученик, абат Сакар, који се сасвим ода и посвети послу свога учитеља, па га и превазиђе, ако не у хришћанској љубави и не коришћу, оно у вештини, бољој методи и Философском разумевању свога посла. Де Лепе је предвиђао у њему таланат, па за то му је почешће и говорио: „Ја сам само нашо стакло, а теби га остављам да га угладиш и начиниш наочаре“.

Рал Сикара око глуво-немих беше прекинут Француском револуциом — терором — Као свећеник, који беше одан својој религији, учествовао је у тадашњим догађанма, те за то и беше оптужен као браниоци приврженик старог поредка, и бачен у тамницу. Код дође други и трећи Септембар, као дан одређен за извршење казни хиљадама је људи осуђених крвожедним трибунима смрт нашло. Џелат већ беше дигао нож на нову жртву, док се на један мах зачу вика: „Стој! то је абат Сикар, учитељ глуво-немих, ученик абата Де Лепее.“ При помену овог последњег имена, занеми разјарена гомила светине и утупи оружје, обо-

јено крвљу толиких жртава. „Ученик абата,

Де Лепве, и учитељ глуво немих, добротвор несретне народне деце, не може бити народни непријатељ. Тај глас беше предусретнут опћим одобравањем. Они исти, који су пре неколико тренутака онако жељно тражили и чекали смрт његову триумфално однесу га на својим рукама кући, и праштајући се са њим називаше га пријатељем човечанства и лостојним сином своје отачбине. Из овога види се морал ондашњег доба, о коме није место да се овде говори.