Učitelj

и паставнику порицали то узбуђење, којим се исказује интерес, — пробуђено осећање ' Јер наставник има посо, не само са живим, но и са разумним, саморадним организмом, који му се приљубљује јаче но баштован цвету. Знамо ону пословицу: „Где су многе бабице, остане дете разроко“, а тим се хоће да докаже то: да подићи и васпитати дете као што треба, не зависи од множине лица око детета, но од способности и вештине. Знамо да најбоље подигне и васпита дете добра и паметна мати, а после оно лице, које га воле, које је одлно своме послу, а то је паметан и вешт наставник, а не пет и десет њих, који га преко рамена гледају. У већим школама при већем броју и одраслијим ђацима колегијално је добро, јер су ту ђаци у стању да слободно и разложно дигну свој глас и против појединог наставника и против колегије, кад им се што неправо учини и реши. А није никако за малу децу, која се спотичу на сваком кораку без намере и знања. У њима се никад не може развити осећање према реду и законитости тиме, што се од њих тражи строга одговорност за сваки њихов спотицај, не гледајући ништа на то, што је то спотицање било без икаква умишљаГа, но једино из слабости и незнања. У школи мора бити строго одређено _ време службено-радно, од осталог не радног, не службеног. Пажња за. предавањем, и уредно спремање за своје задатке, то је дужност, коју треба тражити да ђаци тачно врше; но наставник је дужан да се постара што је више могуће, да им ту дужност омили и пријатном учини, да им улије вољу

54

за учене, живим и занимљивим својим предавањима. А сво остало време деца, треба да употребе на своју. слободу ; јер хад знамо да нико не служи и не ради непрестано. но сваки има одмор, који он посвећује себи и својој породици; то како би онда могли децу терати да по цео дан у школи раде, а при полазку кући да им још и неке домаће радове и задатке дајемо, како ни ноћу неби слободна била и одмора имала % Сви знамо и видимо да је такав положај не природан и натегнут, те због тога прекомерног напрезања долави нерасположеност дечија, која се види у њихној суморности и душевној настраности. Видели смо како наши нижи чиновници стоје пред својим старешинама, како склањају хаљине своје око тела, како им плашљиво у очи погледају, како смерно и понизно одговарају на пштања и т. д. Па знамо, колико има искрености и истине у тој њихној сталној смерности. Исту таку повитуру узима на себе и сваки ђак, који је васпитан административно; јер волегија не зна и не води бриге колико има истине у оној лицемерској позитури, само нека, се она спољно показује по установљеном школском поредку, и онда мисли да с правом може тражити лавров венац, за такав свој ред и поредак. Но кад би се потрудила да сиђе са свога бирократекога становишта, и да погледа мало боље ђаке, и то простим љуцким очима, видела би, да не само што сама себе вара и обмањује, но и друге, јер је тај привидни поредак, та пристојност, то поштовање части и законитости у њеној школи ништа више до оптичка ' обмана, и да у срцима деце, која тек

· 5 2