Učitelj

342

сви наставници основних школа , као и сви они, који се старају о напретку наше деце неће спорити; да се треба што више старати и спремати земљиште да се родитељска кућа бар за неко врло кратко време може колико толико приближити „Фребловој башти“. Да споје дом са школом позвани су на првом месту учитељи. Данас од дома и домаћег васпитања детета до 7-ме године и школе и школ. васпитања стоји грдна провала, коју треба зајазити. Шта више, може се без зазора рећи, да код нас домаћега васпитавања и нема. (') Ако га има, оно је у опреци са школским. (%) А да и домаће образовање такође стоји у опреди са школским свакоме је јасно, јер то доказују многи примери. Између многих да наведем овај: у школи се учи и зна откуда је грмљавина, а зна се зашто и кад постоје. Али сујеверије — домаће образовање примљено од старијих —- обара то и родитељи са чистом савешћу казују деци да се оно расрдио бог, или да јури на колима св. Илија. Учитељ и наука утерују се у лаж; јер само кад се родитељ дечији пред њима прекрсти и рекне: „о боже, боже! Шта ли ти је овај учитељ полудео, те говори то деци ! Их! како га гром не спали, кад то рече“! — онда је доста да помете у детету веру у школску науку. А сваки зна и то, да се родитељима више верује, него ли учитељу, који још није задобио веру и љубав ђака сво_јих. Таквих примера има пуно; таки примери утичу много на децу, за то су много и сујеверна. Таки се примери једино и причају до школе до 7-ме године. Е

Даје ми се упутство даље, како треба да се опходим с децом те да имају љубави према школи и учитељу. За ово сам упутство знао раније; а да сам знао упућујем г. Нежића на моје чланке у „учитељу“ од 1882 год.

Но г. Нешић је казао две неистине. На стр. 436, ступцу [, каже да је он „у влашкоме селу“, а на истој страни ет. Џ, ред 9, вели: „Ов, господине, нема ббичај да запева“. То вели за једног његовог друга близу његовога места. Оба ова навода неистинита су. Ево да докажем. Г. Нешић није у „влашком“ већ у српском селу, коме је положај дало толико маха да је могло оно мало Влаха посрбити. Можда ми нико, који не познаје то село, неће веровати ово што рекох за то ћу се послужити једним делом. У књизи „Пут лицејских питомаца по Србији 1863 год.“ на стр. +7 стоји за село Крепољин ово: „Ово село има појаче од двеста кућа. Становници су Орби и Власи“. Па кад је 1868 год. било пола Срба, зна се колико су могли утицати српским говором, српском школом, српским судом и т. д. да се Власи колико толико посрбе. И они су зацело учинили доста. Сада у Крепољину има врло мало жена

| влашких, које не знају српски, или по

неко дете. Остали Власи готово знају, али су ипак задржали клице влашког обичаја и навикавања. А. г. Нешић кање да је „у влашком“ селу! Он то и сам пориче, јер на истој страни ст. П. вели: „Ја имам у комшилуку једног учитеља у селу до крајњости влашком“. Да је његово село влашко, не би ово друго назвао „До крајњости влашко“. Овим сам себи исказе уништава. — А. што каже да се његов (и мој) друг