Učitelj, 20. 01. 1885., S. 7

сва, тако звама, земаљска, блага, за њега немају никакве дражи, он све то оставља људима телесног живота, па се крадом, чисто по неком божјем промислу, удаљује испред шума владалачкот блеска, и иде у усамљено место, управ у пустињу, да се тамо, као Бог Спаситељ, приуготови за спасење свога драгог му српског рода. У Светој Гори, томе духовном уточишту целог православног света, Савин светитељски живот, својим слатким говором г. Милићевић црта овако : „Дању ради и помаже браћи, а ноћу се моли толико као да није био од меса и костију него од туча. Метанијама његовим није било краја. Хранио се сувим хлебом и водом, врло

је ретко окушао вина и зејтина, у очи

недеље свакад је остајао будан докле не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос. Од тога му је кожа тако ојачала, да је могао без бојазни ићи по најоштријем камењу. У свему био је Дика, понос, и угдед свима испосницима светогорским,“ ; Приуготовивши се тако потпуно за тешко апостолско бреме, он је доцније са достојанством и с пуно права постао духовним владаоцем у Србији. У том положају он је часним крстом преКрстио српску земљу, и народ га је тако видео, и поздравио као избавиоца свога, а тихи и побожни глас његов чуо је се, по лепим српским крајевима, Као глас Бога са, Синаја. И кров дугу, местимице ведру, а понајвише суморну и тамну историјску прошлост од шест стотина и више година, ми и даНас видимо у слици светле путеве, које светитељ отвара по српским земљама. Ми пред“ Савом јасно видимо своје давнашње претке поплављене религи-

Ке

озним мраком: незнабоштвом ч сујеберицама; видимо још моћно царство незнабожачких кипова, страховите таласе узбурканог религиозног преврата, и љуту борбу између незнабоштва и хришћанства ; видимо суров и још дивљи народ, чије се тедо цепа под ударцима међусобних зађевица ; видимо браћу завађену, и крв, која се потоцима лије; видимо суседе Орбијине са замахнутим и оштрим мачем над главом српског народа. А за Савом'% За њим видимо, како блага светлост човекољубиве хришћанске вере озарава наше, још онда полудивље, претке, како семе хришћанске вере, бачено руком Савином, проклијава под топлином зрака, које ничу у духу Савином, како се та клица разраста, и како се најпосле развија у горостасно религиозно стабло, које заузима место прењивелог сујеверства, и под којим ми најзад видимо груписано, збратимљено и вером хришћанском уједињено Српство; видимо, како на место незнабожачких остатака и видљивих богова, ничу величанствени храмови, у којима се преумилним песмама велича и хвали име хришћанског, невидног Бога; видимо, како Сава поред цркава подиже прве олтаре ва. образованост, и у њима пали прве свеће просвете, које су, њиме запаљене, пи доцније кроз таму дугог политичког мрака, светлуцале овде, онде, у Српству, служиле као весник избављења, и које, у наше дане по целом Српству са доста јасном светлошћу светле, у славу и спомен просветитеља и учитеља Саве; видимо даље загрљену браћу, и мир у земљи; видимо суседе Србијине као пријатеље; видимо, у кра

| тко, као резултат Савиног плодоносног