Učitelj

рада „земљу украшену црквама, краљевством, архијепископетвом, јепископима, и свима уредбама и законима православне вере“. Но да св. Сава од ничега другог није ништа учинио, од неодењиве му је вредности само та једина заслуга, што је у српском народу утврдно православну веру. Тиме је он створио јак бедем, о који су се доцније вековима разбијали усиљени вали варварских хорда, тако, да је Српство срећно издржало политичку тамниду, у којој је чамило мало не пуних пет векова, те најпосле изишло из тога подитичког мрака на видело светлије будућности, и јавило се као прекаљен и чврст народ, способан, да живи самосталним својим животом. А да је најезда, азијских крволока затекла СОрпетво поцепано вером, и без религиозног једин· ства, а под вековним принудним притиском фанатизма мухамедовског, једва, би човек и помислити могао, да ли би се Орпство кад годи јавило на позорници светској као народ, но би можда и оно, ћао год и многи други народи, прешло у историјски помен, оставивши после себе, на плочи политичке гробнице, само име, као бедни и жалосни израз некадање своје политичке екзистенције.

/

ли вили

94

ње

Кад се тај могући Факт потпуно у свој ошширности појми, онда тек пред нас светитељ српски излази у потпуној светлости својој, као засновалац религиозног јединства српског. да тако големе заслуге светитељеве потомство Српства не треба, а и не сме, да се бар скромном жртвом према њему не одуњви. За то ми у овоме тренутку подижемо свој слаби глас за велико и племинито дело: Да се покрене, а 384 тим мало по мало приступа и остварењу мисли, да се на месту, где је некада варварска обест сажегла, и у ветар развејала последње остатке овог многозаслужног светитељског претка нашег, подитне споменив , који ће и далеким покољењима у будућности, немим говором казивати славу његову. На остварењу те мисли, имало би да учествује сво, политички раскомадано, Српство, да тиме да видљивог доказа свога признања према светитељу, а тиме да се уједно да и прилика, у којој би се сво Српство нашло прибрано и уједињено на остварењу једног свесрпског дела.

На ев. Саву 1982. г.

Београд

ујАЗА ј. РАДОВИЋ.

„

ЈЕ ЛИ ТЕШКО ПЧЕЛАРИТИ

им!

Од кад је ђерзонко прокрчила пута рационалном пчеларењу, од тог доба почело је свуда, па и у нашег народа живље кретање и заузимање око пчеларства. Но преко свега тога, оно још не заузима онај степен џажње и предусретљивости, какво пчеларство с правом заслужује.

Радцнонално пчеларство доноси врло велике користи, а са мало труда и трошка

и слободно се може рећи: да се ни један труд пољопривреднику тако обилато не наплаћује, као труд око пчеларства.

На све стране чује се данас јадиковање „како се тешко даје живети, потребе с дана на дап расту, трошкови се двоструче, а | дугови гомилају, све је скупо прескупо, а проклети новац најскупљи“. Па поред свега овог јадања, још нико не мисли на оно