Učitelj

ће ми ко замерити што сам и ја узео да учествујем у овој изради •" Како ко хоће, али ја отворено изјављујем , да сам о томе овако мислио: мањина ће се јавити; нико неће умети да подеси најбоље; ретко је во и имао прилике да ради на Буквару толико колико сам ја, и тешко да ће ко и умети да га, удеси тако као што бих га ја. Па кад сам могао стављати захтеве како да се изради, онда што да га сам и не израдим '! Министарсаво ја не везујем да ми оно одређује хонорар и колики, но је главно да се дође до Буквара новога и доброга. А ако се случајно нико и не пријави, зар неће мене бити срамота што се бар ја нисам пријавио сам“ Свакојако, ја треба да, участвујем у расписаноме стечају....: Тако сам ја мислио, па сада људи, којима је стало до главне ствари а не до формадности, нека ми не даду за право.

Просветни Савет онда, место мене, одреди тројицу референата : Т. Д-р. Николу Ј. Петровића , Т. Д-р Војислава Бакића па ог. Димитрија Јосића, да се сви Буквари упућују њима и ода их они прегледају и реферишу Савету о њима.

На расписани стечај јаве се четворица: г. Вел. Павловић учитељ с једним другом, г. Светозар Арсенијевић, Стево Чутурило и ја. Референти су дуго „прегледали“ поднете рукописе, и тек после неколико месеци, крајем Августа 1882, поднесу свој заједнички реферат Глав. Просв. Савету. Он је штампан у двадесетој свесци „Просв. Гласника“ те године. У томе своме реферату они су предложили Гл. Просв. Савеку:

„1. Да се Буквар од г.г. Велимира Павловића и Велимира Вуловића не

196 _

прими с тога, што није бољи од садањег буквара.

9. Да се Ђуквар 04 2. Ј. Миодраговића одбије, јер тије ни по облику ни по садржају удешен за прву ЕњИгу дечију.

3. Буквар од г. Св. Арсенијевића, да се не прими, јер ма да је брижљиво израђен, опет не оговара прописаном стечају, нити се по садржини може преЋи за по годиве.

4. Буквар г. От. Чутурила израђен је најбоље и у главноме према расписаноме стечају; О тога смо мишљоња, да би се могао примити кад би се поправио.“

Одма обраћам пажњу читаоцима, да г. Чутурилов Буквар нм мало није био мањи од г. Арсенијевићевог, те се по томе ни он „по садржини не може прећи за по године.“ Даље обраћам пажњу на саму критику т. Чутуриловог |Буквара, где су читави одељци премештани и изостављани и на који је шало више примедаба но и на један, па је чак које шта остало да се и „усмено“ учини, и опет је могао бити препоручен. Ја сам г. Чутурилов Буквар видео у рукопису и разгледао сам га у министарству КАД сам свој примио натраг мјављам свима који ће ми веровати, да је он по моме рачуну износио 7—98 штампаних табака, и ако је у распису стечаја било изрично казано да „Буквар не сме бити већи од четири ттампана табака.“ Да се дакле 7—8 штамп. табака сведе на + имале су примедбе посла и писмене и „усмене.“ А то је могло Да буде и код г. Арсенијевића, кад је и иначе „брижљиво израђен.“

Но ја ћу све ове Букваре и примедбе на њих оставити, јер их немам при руци и подаље су од мене. Говорићу