Učitelj

441

мога ; тиче се твоје личности. А ти добро знаш, драги учитељу, да си ти све и сва школи. Ти си душа школина, па какав си ти онаква ће ти и школа бити, онакви ће и твоји плодови бити.

Ово што имам да ти јавим, заиста не би чинио, али кад ти кажем да морам да испуним дружевску и брацку дужност према, теби, као што би и ти, мислим, према мени учинио. Ја знам да неће најповољније, да ти буде кад чујеш шта је! Мене је до срца заболело, кад сам чуо, па како могу да ти не јавим. Ти би се на мене наљутио, кад би доцније сазнао да сам знао, пати нисам јавио. Ето за то ово чЧИНИМ.

Ја са болним срцем пишем ово писмо.

— Пре свега имам да ти приметим нешто.

Мени се чини да ти слабо пазиш на себе.

Више гледаш на школу и њен посао а себе заборављаш. Требало би и о себи да водиш рачуна. Треба, да видиш шта ти све радиш; преба да-видиш да ли тачно испуњаваш све своје дужности ; да се обазреш да ниси где год што погрешно; треба да видиши да сазнаш да ниси што учинио, што ће твоју част, твоје звање понизити. Азо ти не пазиш на твоју личност, твој аукторитет, ако не гледаш како стојиш ти лично у месту, где си, знај да си пропао. Ти треба да знаш да је свет пун лукавства, пун шеретлука, пун освете, па треба да се пазиш. Ти знаш да Б. Јакшић вели: „Брале у свету нема љубави». — Ти треба да знаш докле се сам држиш на висини и свет ће те уважавати, а чим мадо скренеш и спустиш се сниско, свет одма нагрне гомилом па те угњави са свим и онда се не диже више у томе месту, Твоје је да поправљаш све што не ваља, да уводиш што је корисно и добро. Твоје је да будеш идеал добродетељи; твоје је да будеш идеал љубави, братства снаге. Твоје је да гониш непоштење, неслогу, свађу, превару; твоје је да утиреш шпиунисање, улизивање, подмићивања и т. Д. Ако ли ти учиниш што неваљало онда зло за све друштво, зло за, све нас! — Зло за тебе, пропадаш коначно. — Ти знаш добро, драги учитељу, какво

је твоје звање и кога си ти наследио. Ти.

чујеш сваки дан шта вели народ за тебе: „Бог да прости учитеља па и родитеља.“ — Видиш ли да си нешто више од родитељар — Видиш ли да стојиш између Бога и родитеља 2

— Па кал тако лепо звање имаш и примио си се да другог учиш, па кад видиш колико поштовање уживаш, за што онда не пазиш на себер За што да чиниш оно што ти каља част» Због тебе једног толицина да црвене, то није никако лепо,

Ја видим да сити у великом нестрпљењу што ти час пре не кажем ту новост. Познајем да се љутиш већ на мене, што вас дан отежем.

Олушај, дакле, шта је у ствари:

— Чуо сам, драги учитељу да те неки оговарају за извесне твоје прљотине, које си учинио. Не знам, до душе, да ли си ти оно истина урадио. Али по свој прилици било је нешто, само, ваљда, није онако како те онај оговара. Ако си ти истина оно учинио, није лепо никако за тебе. Оним ти наносиш љагу и на остале твоје другове. Ако ли је онај слагао, срам га било.

— Чуо сам, брате. ономад у сред једпе планине од једног твог комшије, да ти примаш мито, па идеш на руку да се ђаци исписују. Ох, за Бога, да ли је ово истина! Веруј ми да сам због тебе пропао од стида.

Беше сеоска-пољска молитва (богомоља) у једноме селу К.— Бех и ја тамо. Ту беху неки дошли и из твоје опћине. Брзо савнадоше ко сам и шта сам ја. Један од твојих комшија рече:

— „И код нас има један учитељ, али боже дај здравља, наплатићемо се“.

А за што, брате. шта ти је учинио г упитах га.

— „Имао сам више деце, па су ми помрла. Остало једно па и њега узеше у школу, Срце ми ишчупаше! Од муке де знам шта ћу, зовнем једног дана учитеља кући. Почастим га лепо, што може бити боље. Питао сам га и молио и кумио да ми дете испише, а он ми рече, да не може; јер је таки закон да, мора свако дете у школу да иде. Ја му онда обећам паре, свињу