Učitelj

“ 15

у самој природи. А како:. Сама је дидактика пружила своју помоћ, показала је пут, којим треба ићи да се богаство природе изучи, а то су чешће ескурзије са ученицима. Ескурзије дају прилике ученицима да се упознају са природом ињу свестрано и темељно проуче. Ескурзије су за природне науке као компас за морнаре.

Не треба заборавити да биљке, минерале и неке ситније животињице као бубе, змије и др. ваља окупљати, те би се на тај начин створио хербаријум свега онога, што нађу, служећи им то као помоћно и очигледно срество за изучавање природ. наука А. још боље је и корисније за саме ученике, ако сен сама предавања држе на каквом згодном месту. Милина је погледати, где наставник у средини седи а у кругу поседала деца па пазе ислушају, што им прича! Начела: очигледност и занимљивост потпуносу примењена у овом случају. Гле!како ученици из ТУ р. држе у руци белутак, неки биљку а неки бубу па гледајући описују све оно што виде, о чему добијају стварне (конкретне) представе а корист је за њих неизмерна! Зар за њих није то највећа добит кад лако, брзо схвате и науче, и све што науче потпуно разумеју и другима испричати могу, а не ако се о којој биљци, минералу, животињи предају голе речи међу четири зида и учи на памет, онда је јасно као дан, да користи од таквог препотопског догматичког предавања неће бити, већ „природа се у природи учи.»

Да све ово сумирамо на једно: ескурзије за природне науке толико су исто важне, колико је ихрана човеку потребна.

Ни један народ на земљиној кугли није толико мука и јада претрпео као српски народ, о чему и дан-данас народ пева а историја тврди. У историји целога света не може се наћи, да је ма који народ толико ратовао и толико своју крв проливао за слободу и независпост, рад свога огњишта, своје миле земље, свога имена као српски народ. Светска је историја (повесница) изрекла похвалу натем народу као ратоборном и храбром, о чему . не може бити сумње. Тако рећи, сваки грм, сваки кутић, свака стопа земље наше попрскана је крвљу оних бораца, који не жалише и свој драгоцени живот да приложе олтару за опште добро српства. Неким узор јунацима благодарно је потомство подигло видљиви знак сећања — мртве а вечите споменике да српчићи мали гледајући то, напајају своја срца духом храб-