Učitelj

874 ГлАСНИК

— Понушах да му одузмем „пиштољче,“ али га не бејаше тога дана понео са собом. За тим му рекох :

— Ја сам се у тебе, Вој., преварио ; веруј ми, ја сам се надао, да ћеш се ти код мене поправити и да никад више нећеш грешити од како си признао погрешку и како сам те посаветовао да то не чиниш више; и ти ми беше дао реч да нећеш више. Али, ево, сад видим да си још веће погрешке чинио, које би те могле одвести великој несрећи. — Могао си неког убити твојим пиштољем или какву кошару упалити, па ко би за такву несрећу одговарао >! Наравно отац твој, а и ја као учитељ твој извукао бих прекоре од људи, што таквог ученика имам.

Продужим још мало овако моралисање, па онда му кажем: да од сада увек сам пође од куће и иде право иутем без икаквог друштва. А и онима, другима кажем, да јод куће не свраћају никако да зову Војисл. у друштво, но да замишљају као и да немају тог Вој. у друштву и тако ће и на време доћи и једни и други и неће бити свађе путем. А одма пишем и његовом оцу — пошто је то био писмен и трезвен човек — о томе догађају и у опште рђавом владању његовог детета, молећи га, да му пронађе тај пиштољчић, да му га одузме икако он зна као отац да га казни и посаветује за боље владање.

Његови сапутници су ме послушали радо; нису са њим ишли, а он је сам долазио; никаквих тужаба није било с пута.

» Ж

Прође извесно време. Војисл. нађе узрока да се са друговима у авлији школ. за време одмора опет задиркује, пошто му је на путу и ван домашаја мог отклоњен однос с др. децом и могући излив његових несташлука. Тако једног дана, тако другог — свагда уз то одређујући му прилагодну казну све озбиљнијег карактера, док најзад не скупих све ђаке једног дана, да им своју намеру саопштим; а био сам уверен да је својим неуљудним понашањем бар већину увредио. Рекнем им:

— Децо, ви видите да је ваш друг Војислав постао са свим немиран ђак и несносан са својим погрешкама. Ја сам га толико пута опомињао, саветовао и кажњавао; за мало, па је опет онакав исти, — дакле варао ме је у томе и за то му ја од сада ништа не верујем. И да не би имали од сада ни ви ни ја муке, то пристајете ли, да се са њим нико не дружи, нити игра, ни у школ. авлији нити игде% —

— Пристајемо.

—- Сваки од вас да га избегава, као да га и нема, кад неће као и. остали ђаци да буде паметан.

— Оћемо, господине.

На ово њино оћемо добро сам обратио пажњу и приметио сам на лицу свију, да ово са потпуним убеђењем одобравају. Али више сам се надао, да ће они то најбоље делом посведочити т. ј. ако одрже своју реч.