Učitelj
По музело Хопивитрв 5
чулне и умне радње. При посматрању или произвођењу естетичких предмета, треба да влада она иста поступност и веза, која и код свију умних радња, јер само тако може се доћи до "неког резултата и користи. Сваки естетички рад сам по себи већ почива на хармонији или слагању. Човек не може ништа, сам произвести, што нема у природи, само може сложити елементе који већ постоје у природи, а природа је већ најпотпунија хармонија. Подражавајући природи човек тим самим при“ мењује концентрацију или хармонију у естетичком правцу.
Претресајући поједине правце развијања човековог, и прегледајући како се у сваком развитку огледа примена, овога начела додиривали смо навлаш и везу, коју сваки Од напред поменутих праваца 0 другим има. У томе се огледа у исти мах и велика важност овога начела. Али да се неби разумело беокрајно широко значење његово, навешћемо неколико места из Дистервеговог педагошког система, који и ако није ставио у |
"темељ својој дидактичној науци сагласно развијање ипак га је | довољно схватио у свој његовој важности, одредивши му само границе.
«Нема жива човека — вели он — који би бранио несагласност или дисхармонију. Али за то опет изрека: сугласно или хармонично развијање изрека, је неодређена и не може јој се дати без краја широко значење». По његовом мишљењу истински узевши ни један аовек не може бити тако савршен, коме | би све способности биле потпуно подједнако развијене тако, да би од њега могло изаћи свашта. Али за то опет то остаје идеал, тежња којој сваки васпитач треба да греде, како би у најпотпунијој реалности оваплотио ма и најповршнију идеалност.
Дистервег није баш нарочито узимао у својој дидактицио ово начело за то што оно искључује појам о оделитим даровима или талентима. «То тегљење на сугласност може одвући. на навалично угушивање неких урођених способности или да рова, може се изменути на систематско уједначивање — обе-. скарактерисивање ђака. Дакле је потребно да. се стави граница и самом појму о сугласном развијању људских способности и то тодиком мером и ступњем њих самих, колики може да буд | у ком човеку, и при том тежењу ко сугласном развијању треба имати на уму само основне способности нашег духа, које су му као наши елементи. Истина, да би се потпуно дознало какве засебне способности и у коликој их мери има неки и неки човек, ваља ванредна провиђавност, па и њом се не може мерити колика, је у способности интензивна снага; али поре; свега тога још се не може одбацивати појам о сугласносност у развијању, и ако би он остао до века идеал коме ваља те: