Učitelj

С МУКОМ ОДРЖАО УЧИТЕЉСКИ АУТОРИТЕТ 241

Беше тако око 9 сати, кад ћатиница доби ред да отпочне причати омиљене своје приче о привиђењима. Њено је било да прича и кити што боље, а моје да побијам неистине што очевиднијим и јачим примерима и доказима. Остало друштво и поред мог опонирања, већином је било на страни ћатинице, што је опет њој давало све више воље за причање. Кад ми се досади побијати разне измишљотине, ја сам сваку њену причу поклапао речима: Ето видите, све причате како је нешто било, како је неко рекао, казао, причао или лагао, а ви ништа, нисте видели својим очима. То њу доведе мало у забуну, али се брзо прибра, па рече: |

— Господине, ја знам да ви ништа од овога не верујете; али ето баш мало пре, кад сам ишла од куће поред цркве, баш мојим очима видела сам попаљене свеће у цркви. То вам нисам смела причати, јер знам да неби веровали.

— Могли сте то казати, одговорим ја, — то бих вам веровао, јер је тамо сигурно био у цркви Живан Светац. (Живан је био црквењак, који је носио дугу косу, готово вечито постио и молио се богу, а живео је као прави пустињак из старих времена. Заго су га у селу прозвали — Живан «Светад»).

— Али, молим Вас господине, рече ћатиница, — ја сам вид ла кад је «Светац» изашао из цркве, закључао цркву и отишао кући.

— Онда мора да Вам се учинило као да прозори црквени светле. Мора да светлост од кафанске лампе удара у црквене прозоре, те од тога изгледа као да су осветљени. Ето баш да погледамо, ако горе лампе у другој кафани, можда ће сетом сад видети, рекох ја. а

То рекох, па се сагнем испод ладњака, под којим смо седели, да видим. Цркву сам одмах угледао, јер се одавде лепо видела. Али — о чуда! Ћатиница је имала право. Светлост се лепо видела, али не у цркви, него на тороњу. Лепо се светли кроз прозорчиће, на којима није било стакла, те да се од друге светлости зраке одбијају. На тим прозорима биле су само шалоне. Кад то видех, ја то кажем целом друштву. Сви се запрепастише, а нарочито ћатиница, која рече, да је видела светлост на доњим црквеним прозорима, а не на тороњу. Она поче триумфовати сад кад убеди «неверног Тому».

Шта ли је тој помислим у себи. Мора да је црквењак носио свећу кад је звонио, јер се тамо не види, па кад се враћао са. звонаре, пустио је коју варницу, а она је запалила, што год на хору. Тамо има артије, воска, тамњана и др. које чега доста, што се могло запалити. То своје резоновање кажем ја