Učitelj

949 ЗАБАВА И ПОУКА

друштву и одмах рекох: да одмах похитамо цркви, макар и врата разбили, само да ватру угасимо, јер је срамота, код нас толиких да црква изгори.

Настаде тајац. Видим да се не слажу са мном, а неће то да ми кажу отворено. Не чекајући њихов одговор. ја скочим, и пођам вичући: ајдете људи! За мном пође механџија, један сељак и један цигљарски мајстор, који се ту десише. Докле смо, што се каже, ка без душе трчали, очи су нам биле упрте у прозоре на тороњу. Доста јака светлост једнако се на њима видела.

Стигосмо у порту црквену. Но сад, гле опет чуда — светлост се угаси. Друштво ми узбуђеним гласом више ша'ну: да се вратимо натраг. Ја им, тако исто лагано, кажем: можда се у цркву увукао какав лопов, него да обиђемо и видимо како стоје црквена врата. Они једва пристадоше. Обиђосмо врата, пробасмо их — сва су била добро закључана. Мени беше чудновато: ако. је лопов какав, шта ће код звона, где не може ништа наћи. Да речемо, да је опазио нас, па бега горе — шта ће му светлост, која га још више издаје! Мора да су и моји другови тако резоновали, кад почеше још јаче наваљивати, да идемо одатле.

— Господине, рече један, — какав лопов; Од кад ми овде стојимо и светлост се креће, а не чујемо никакву лупу или шушкање! То је нека божја приказа, него да идемо одавде.

Баш кад ми ово шапутасмо, стигоше три сељака мајстора, који су из даљег неког места ишли с рада, а били су из овог села. После обичног здрављења, ми им казасмо зашто смо овде дошли и шта смо видели. И они рекоше да то нису чиста посла и да се треба уклонити одатле, јер, веле, више пута су људи у овој цркви виђали ноћу светлост, а сутра дан у цркви све је опет било у реду. Моје друштво то једва дочека и почеше опет нанаљивати да идемо. Али ја никако не хтедох пристати на то. Рекох им да у цркви мора бити жив човек, и по свој прилици лупеж какав, а срамота је код нас толиких да црква буде покрадена Него, рекох, идите двојица код црквењака за кључ, није далеко; а ми ћемо обилазити ближе око цркве, да нам лупеж не би умакао.

Људи опет заћуташе, докле један од оне тројице мајстора, мој друг из рата српско-бугарског, слободан младић, пристаде, навали на остале и њих двојица одоше за кључ, а ми приђосмо ближе цркви. После десетину минути вратише се она двојица, донеше кључ и дадоше га мени.