Učitelj

С МУКОМ ОДРЖАО УЧИТЕЉСКИ АУТОРИТЕТ 243

— Ево кључ, рекоше, — није био код куће црквењак (не Живан Светац, него други, код кога је кључ стајао), него нам даде кључ његова жепа и рекла нам је да дамо у руке теби, господине.

Тек ми приђосмо вратима, а у тај мах опет се појави светлост код звона. Ми се тргосмо неколико корака назад, да видимо светлост. Она се поче губити постепено, па се после поче појављивати на прозору поред степеница од, звонаре. Тај прозор био је врло узан, а дугачак око 9 метра. Кад се тај прозор осветли, поче се поред прозора спуштати чудновата прилика. Ми је лепо гледасмо. Беше то одиста права авет дугачка око 2 метра, необично танка, коса на глави велика, браде и бркова нема, необично бледа у лицу, а одевена као неким утегнутим белим платном. Промаче на ниже и светлости нестаде.

Моје друштво претрну од страха. А, право да кажем, и мени коса поче шешир подизати на глави. Али ја то не дадох да друштво примети. Један од друштва. повуче ме за једну, други за другу руку и ја им у мало не следовах, да окренемо леђа цркви и да побегнемо. Алп у тај мах изађе ми пред очи г. Бор. проф.; сетих се његових популарних предавања из Физике, о преламању зракова кроз призму и стакло у опште, сетих се обмана ока ит. д.

Стојте људи, рекох, ајдемс те куд смо пошли. Не бојте се. Ако је ово светац божји, тим боље, можемо му се лично помолити за себе. А нечастиви није, јер њега нема, а и да га има, знате барем то, да он у цркву не сме. Разбојник није, јер он не изгледа онаки.

Људи се мало умирише. Храбри војник беше први, који ми одобри то, а други ућуташе. Приђем вратима, а механџији кажем да упали Фењер, што он и учини. Ја откључам ј врата и ступисмо унутра. Кад смо ушли, затворисмо врата, па онда прегледамо друга врата. да нису отворена, па изнутра подупрта, чиме Све беше у реду. Сад пођосмо разгледати по цркви. Механџија држаше у руци један велики касапски нож, а један сељак узе иза црквених врата гвоздену лопату, којом се зими струже снег и блато, које се унесе на опанцима. Разгледасмо по цркви и дођосмо до певница. У тај мах она гвоздена лопата спаде с држаљице и тандркну по мермеру, да се све разлегаше по цркви. Да је то текнуло сваког, то се разуме већ. Механџија, љутит, промрмља кроз зубе:

— Ух, крст ти твој, како је испусти!