Učitelj

810 МЕТОДИЧКЕ ПРИМЕДБЕ

жај и место. Повле тога они наводе и друкчег облика, боје: грађе, у опште друкче те исте ствари Посматрају зидове своје учионице под и таван: боју, тврдоћу, висину, дужину, па науче: који је зид леви, десни, предњи, задњи; које је угао (ћошак) врата, прозори; колико свега тога има; зашто је шта, од чега је, ко шта гради и како се зове занатлија, који то прави.

Упознате етвари сад се упоређују по свима особинама; по боји, грађи, употреби, тврдоћи, рацавости, величини, положају и т. д., казујући им све сличности и разлике.

При томе ве пази, да ученици посматрано и научено праВилно и лепо исказују, у кратким, али потпуним реченицама. Иепрва по једну реченицу на једно питање, а после при понавЉању учитељ даје шира питања тако, како ће ученик имати да одговори 2—8 реченице у вези. За лакше ствари може бити још шире питање, те да ученик на једно питање даје одговор од 4—5 реченица. Одговори једном речју никако се не примају.

Неправилности у облицима, називима и склопу реченица исправљају се: ђаку се одмах каже правилно и он то понови. Али то се чини благом поуком и обавештавањем, а никако подсмевањем и грдњом, као што понеки раде. Ако се у једном месту нека ствар друкче зове, или неки облик друкче употребљује, па учитељ то хоће да исправи и да замени бољим и правилнијим, по књижевном језику, онда треба то правилније учитељ да каже ученицима и да дода: „овако се лепше каже, те зато ћете и ви од сад свакад тако говорити“. Али то не сме бити осорљиво речено ни заповеђено; јер нема разлога љутити се на децу за то, што њихова околина тако говори, нити је истинито ни паметно рећи у такој прилици: „тако се не каже“ — „то није српеки“ — „то није никакав говор“ и томе слично. Цела околина, сав свет у коме су деца одрасла, тако говори, а учитељ у један пут долази пред децу, која знају и сваки дан чују, да тако цео свет говори, па то све пориче и љутито им подвикује: „тако се не каже“ — то није српски“ ит. д. Шта ће ђаци о таком свом учитељу мислити 2!

Натлашујем ово највише с тога, што сам имао прилике да сазнам, да понеки учитељи-це таким поступањем вређају, отуђују и одвајају читав један чисто српски крај само зато, што се у томе крају не говори као у Ужицу. Место да кажу и ђаку и грађанину: „и то је српеки, и то је лепо, али ово је лепше: овако пише и у књигама, овако говори више Срба, овако говоре и научени људи...“ понеки се учитељи одмах наљуте, почну грдити и ђаке и грађане па чак и подсмевати им се, кад ови употребе реч или облик, који одступа од књи жевнога. Читатељ би се згрозио, кад бих му овде дословно,