Učitelj

494 МОЗАК И ДУША

лована, она не вреди само за појаве у мозгу. Ко је изгубио десну руку, он може увежбати леву, без великих тешкоћа, за многобројне механичке радње, које она пређе није могла вршити. Ја се сећам једнога човека без руку, који је десном ногом писао, доста добро цртао па чак прилично и сликао. Код разроких се пак може посматрати, да се двоструко виђење предмета, које с почетка постоји, изједначује покашто тиме, што се јавља: нов распоред тачака на ретинама оба ока. Такови случаји прилагођивања и увежбавања находе се свугде у организму и ништа није чудновато, што се то нарочито истиче у мозгу, који је својим многобројним везама с помоћу живчаних кончића тако подесно организован за такова заступања. Но у томе је уједно и опет један интересантан доказ за схватање, да сложене подобности, као што је „подобност говора,“ не могу бити локаловане, као такове, ну да те радње увек истичу из заплетеног заједничког рада простих догађаја, а ови су тек везани за одређене средишне елементе. Јер ми можемо себи до душе представити, да ће један живчани кончић моћи, када је један нормални пут прекинут, примити друге импулсе покрета и утиске осећаја, а не уобичајене, — али једва ћемо моћи себи представити, да елеменат, који је до сада изводио искључиво артикуловање речи, може према прилици примити на сеи радове једнога органа за памћење речи.

Ну тим већ ступамо у област општијих питања, што нам их постављају напред расправљане чињенице. "Два такова питања изискују наше интересовање: Каквом схватању воде ново задобивена искуства о Физиологијском значењу мозгаг Какав ће утицај имати ово схватање на стари проблем о узајамном дејству између тела и душе»