Učitelj

23

3.) Највише нам се ваља чувати да не постанемо деспоте у опхођењу и у разговору. Ти наметљивци увек су најнесноснији створови ; они кидају живахан, љубак и поучан разговор. заустављају га, скрећу га на страну, и, по што, по то, хоће, с охолошћу, да наметну другоме своје мишљење, као печат праве истине. Међутим нити они сами, на тај начин, долазе до истине, нити то другоме дају. Човек, који воли истину, мора се свакога вечера упитати; да није

какву непристојност учинио, што неприкладно изговорио, коме у реч упао, или се тако понашао, или је тако одговарао, да је тога ради незадовољан самим собом. Говор човеку није дат за свађу. Пре свега ваља на то пазити да се изговори цела мисао. Немац необично воли да говори неодређено и двосмислено. Или говоримо напрескок, као подофицири својим војницима, не марећи да ли их ко разуме, и хоће ли кога њихов говор поучити; или говоримо „као понизне слуге, улагујући се или обилазећи далеко од истине. Обично се каже да је Немца лако познати по његову услужном клањању, по тону његова говора, било да пита, било да одговара. То су особине или грубога човека, · или подлаца, или су, често. обе ове особине у једном истом лицу. Да разговор у опхођењу буде леп, потребно, је да оно, што хоћемо да кажемо, изговоримо чисто, потпуно, одмерено, и, уза све то, још и уљудно. Такав је разговор као леп драги камен, чедо мајке природе, али вештином углађен, пун смисла и полета, пун унутрашње вредности, мален, али скупоцен. —

Београд. Ср. Ж. Пашић.

Критички поглед на (данашњи) наставни програм И План ј нашој основној КОЈИ,

Друштву или множини људи, који у својој просторној заједници чине збирну личност тиме, што заједничким силама теже ка једном заједничком смеру, дужност је, чим се довољно постарало за правни поредак својих чланова, за накнађивање добра и умањивање зла у друштвеном животу, за подмирење материјалних потреба, које стварају расположење за рад, — да одговори евом културном

м 4