Učitelj

25.

201

Без религиозног мотива нема ни један човечји морал архимедову тачку са које би могао извући човека из себичњаштва и грешења. Никакав идеал врлине не може дићи палог човека; нови се свет мора отворити у његову покварену срцу; он мора бити са својим Богом; из Божјих речи, речи вечитог живота, из мудрословља, гласа мира, утехе и благослова — мора црпети снагу да би постигао све оно што је добро и племенито. „Бог, крај свега теориског познавања у исто је време и последњи ослонац за вољу и моралност.“ (ДПег, ЕШК, 5. 453).

„Гле 5ипсћкен аПелп Стева деп Ојаџђеп тећу, " Посћ мећ дет Ојашђеп, дет Фе 5ићсћкен сеђасће“

(Кискепђ.

Хербарт није у својој теорији истакао довољно религиозну страну, ову је пак оскудицу одстранио Цилер. Али да се Хербартова етика слаже са хришћанском етиком, то је свестрано доказано у ранијим и новијим списима.! И код Фихте-а у његовим доцнијим годинама налазимо у његовој науци о моралу религиозно удубљивање и образовање. Док је код њега у ранијој периоди важио морални закон као апсолутан, а божанство са светским уређењем, религиозно узбуђење са моралним радом чинило идентичним, дотле је он доцније морални закон уносио у извор свега душевног живота, у Бога. Бог је основ и принцип крајњег моралног циља у свету, а остварење тога циља постиже се познавањем Бога. Ко га познаје тај се узвишује над моралним законом, тај садржи Његов сопствени живот, он. живи у Богу и Бог у њему; тај ужива у Богу вечити, | блажен живот.“

Без даљег објашњавања јасно је, да само философскохришћанска етика може бити истинска подлога из које мора са безусловном извесношћу изаћи васпитни циљ, а тај према нашим ранијим излагањима не може ништа друго бити до: религиозно образовање карактера.

# Дет, РаПозорћзеће Ебик. — Есеј, Рје Тибепећге Јези. 2 Мулазеизсћан а јећге 1810—1512.

УЧИТЕЉ