Učitelj

634 УЧИ ТВ ЈБ

Учитељи пак не попуштајући у просветно-културном раду обраћали су јој се сваком згодном приликом да им обећање испуни.

Када је 1898 г. дошло било време да се и на учитеље ·по- | гледи, онда је закон о њиховом стању узет у претресање и предругојачен је. Како је измењен то се већ зна, а да је добар не би данас, после три године, био опет на дневном реду за решавање. Тим новим законом учитељу је погоршано стање, то је прва неправда, а друга је, што је приликом доношења тога закона сав учитељски дотадањи рад презрен и бачен под ноге... Па је ли онда _ чудо што је сада дошло и то питање: хоће ли учитељи и даље да раде на народној кулмпури 2 Није ли онакав поступак извесних преставника дао повода учитељима да мисле: е су сва обећања, која пчм је држава чинила била само заваравање пч мамац са: већим % енергичним радом ; па да се тргну и сами запитају, да ли су само они дужни да раде за народ и оно што им се не плаћа. Да ли су само учитељи синови ове земље да морају да раде вечито из патриотизма и племенитостирг И да ли је истина · да је њихов досадањи успех у раду толико незнатан да га један министар просвете не цени ни колико успех у касарни и казамату» Та мрља у раду једнога министра не може се изгладити а увреда нанесена учитељима може се залечити, али онако како. вели устрељено јеленче: „Срцу ћу наћи ја лека ал остаће рана до века“. Сваки је министар позван да службенике свога делокруга ободрава и подиже, а најмање је позван да их унижава. и игнорише.

Учитељи су заиста један најнесрећнији сталеж у земљи. Док је њихов рад требао држави, свима и свакоме, док им се утрпавало и наметало што год је коме требало за рад, онда су они били важни у земљи, племенити, мили и драги свакоме, а кад се видело да учитељи не могу све што је коме требало постићи, онда су они (учитељи: шарлафани, шетупаљанн, недоучени и др. што ти ја знам, као да су они криви за претрпаност; и када су потражили према заслузи награду, онда су још: џањкалтице, неразборишим, неплеменит, неполирњошичн%/...

После те нанесене увреде учитељима, ко се могао надати: више од њих оном самопрегоревању, одушевљењу и пожртвовању у раду, кога су до тада имали» Ко је могао помислити да ће учитељи после тога ма што год кључити да раде мимо онога што: су по закону дужни» Да се не би помислило да су учитељи радили само за то што су се надали бољој награди, ми би смо желели.