Učitelj

НАРОДНА ИСТОРИЈА У АВСПИТНОЈ ШКОЛИ 109

многих извора у једну складну целину, управо састављање целине из делова нађених у многим изворима. Ако ли је пак био само један извор, онда је то понављање исто као оно, после чистог излагања наставниковог.

Ну, сем понављања појединих одељака. имамо, када се обраде сви одељци, и понављање целине емпиријског градива једне методске целине. Како је често градиво методске целине веома опсежно, то је дуга и сукцесија мисли, коју ваља репродуковати. Да се том приликом не би штогод изоставило при првом понављању, ученик се помаже на тај начин, што иде оним редом наслова појединих одељака, како су они исписани на табли. Али доцније се бришу наслови и ученик понавља цело градиво и без тог помоћног средства, без тих записаних представа, којим се фиксирају поједини одељци градива по реду како теку један за другим, због чега се и зову „представе за фиксирање“ или „фиксирне представе.“

Ну фиксирне представе, па било да су записане појединим речима или реченицама, јесу само понајзначајније представе дотичног одељка. Око те представе груписана је множина других представа, од којих је догађај састављен, а које ученик ваља да попови у вези с фиксирном представом као њиховим асоциационим стожером. Ако се у репродуковању фиксирне представе руководи њеним именом, које је записано, репродукцији осталих „споредних“ представа служи једино та асоцијативна веза њихова с фиксирном представом. Међутим, у понављању градива целе методске јединице, нарочито у првоме понављању, може та веза да изневери и тада се представе појединих детаља, неопходних да се догађај пластички представи, изостављају, те је и понављање непотпуно и испрекидано, а догађај бледо представљен. А често, нарочито после развијања, ученици показују истилистичке недостатке, да догађај јасно оцртају. Такво прво понављање, с могућним недостатцима, јесте још непрерађено, сирово. С тога је потребео да се преради. Та прерада се састоји, пре свега, у допуњавању празнина и испуњавању прекида везама. Разуме се, да ов на то допуњавање прво позову остали ученици, који су пратили како је текло понављање, и тек у крајњем случају учитељ допуњује оно, што је испуштено. Ако ли је недостатак понављања у формалним облицима, тада се не допуњава садржина, већ се заједнички траже речи, епитети, компарације и др. средства изражавања, којим би се могао догађај што пластичније саопштити,