Učitelj

#12 У ТИТ

те побуде по њиховим ознакама. Док смо раније имали побуде у сиалљези са свима осталим околностима — јер нам је тада бпо циљ што јаснија слика догађаја — сада их анализујемо из те целине, те оне саме постају предметом разговетнијег расматрања. Тим одвајањем побуда из догађаја оне се ослобођавају од њихове конкретне везе за дотичне личности и догађаје, те тиме постају побуде уопште.

Али и те побуде као и радње, које су из њих потекле, и којим је једна личност дошла у одношај с другом личношћу или једна група с другом групом људи, ваља још и ешички троценалим. То бива на тај начин, што ћемо позвати ученике, да из обрађенога догађаја издвајају поједине социјалне одношаје, па да их онда етички процењују т. ј. да их везују с осећањем одобравања или неодобравања, похвале или покуде, одушевљења или презирања. Обнављањем таквих појединачних нијанса етичког осећања, којим се процењује вредност појединих одношаја, задобија се способност брзог и правилног етичког пресуђивања својих властитих и туђих поступака. Образовање те способности и није ништа друго до образовање савест, јер се савест и састоји у еластичном сливу тих етичких осећања.

Најпосле, сем ових духовних елемената, из догађаја се издвајају и материјални т. ј. културни елементи. У свакоме догађају помиње се по нешто и из материјалне културе, у једном ово, у у другом оно: према томе, у коме се кругу стварности кретао догађај. Тако н. пр. градиво, које нам излаже битку какву, помиње војну организацију, наоружање, снабдевање војске ит.д., док друго какво н. пр. које излаже закључење трговачког уговора с Дубровчанима, садржи податке о облику трговине, дажбинама царинским, новцу, саобраћају и т.д. Када би оставили да у свакој методској јединици остану оне културне чињенице, које она помиње, онда никада не бисмо имали слику кулшуре у једној епохи, јер би њезини делови били фрагментарно разбацани по свима методским јединицама градива и у асоцијативним комплексима с осталим деловима дотичнога догађаја. Да тога не би било, на крају обраде градива једне методске целине издвајају се културни елементи и за себе псематрају. А када се све методске јединице једне културне епохе пређу, онда се из тих, на крају обраде градива сваке методске јединице издвојених, елемената образује слика целе кулмпурне епоже. Тада се у ту слику уносе сви културни елементи, који су карактеристични за њу, а који представљају