Učitelj

120 - УЧИТЕЉ

вали, да би показали, да, пошто проблеми постоје, и извесна наука "мора постојати, која ће се њима бавити. Али појам науке овде добива сасвим други значај. Кад коме наведени аргуменат не би био познат, он се не би могао наћи, нити видети, шта је аутор хтео рећи излажући га, јер управо само је мисао тачна, коју је аутор позајмио, а извођење необично конфузно и противречно. Ево доказа. Читамо: „Предмет је науке реалност, која нам је дата у нашем спољашњем и унутрашњем искуству, предмет је њен реалност као непосредна појава, наука не улази у питање, да ли ван ове реал“ ности има још какве нама непознате, она хоће реалност да објасни на основу самих факата у њој датих“!. Дакле аутор каже овим, да је предмет науке реалност као непосредна појава ида, она, наука, "објашњава ту реалност као непосредну појаву фактима из ње саме т. ј. из реалносши жао непосредне појаве. Даље читамо : „За природњака једино што постоји то је несвесна материја растављена у мно“ штво најситнијих делића (атома) разбацаних у празном простору и обдарених вечним кретањем“.“ Шта је сад предмет, специјално, Природне науке»

Аутор не зна ни сам шта хоће. Ми тврдимо, да атоми растурени у празном простору нису реалност као „непосредна појава“ и да Природна наука усвајајући гипошезу атома изилази из реалности као непосредне појаве. Природна наука објашњава факта, појаве у непосредном искуству, претпоставком атома и ови, атоми, нису факта, која су дата у реалности као непосредној појави, већ појам о нечему што се претпоставља да би се природни појави могли објаснити.

Иста конфузност влада код аутора и односно предмета Психологије. Тако читамо: „За психолога, цела је спољна природа привид, који постаје односом идеја једнога субјекта на идеје другога субјекта““. Ово је неразумљиво. Поред све пажње и добре вдље, да аутора разумемо, остао је покушај безуспешан.

Аутор каже: философија је нуменална. Али нуменална не значи ништа. Мора гласити ноуменална. Грчку реч »ообигуоу, која се обично пише латински: поштепоп, чита аутор по француском нуменон, и не зна да је то грчка реч, која значи: оно што је замишљено.“

Против самог аргумента немамо шта рећи. Аутор, употребљујући тај стари аргуменат, иде сувише далеко. Видели смо, да се суштина тога аргумента састоји у томе, да, пошто постоје извесни проблеми, које Наука по својој природи не може решавати, може постојати и извесна дисциплина, која ће се њима бавити.

1 Историја новије философије, страна 2. 2 Историја новије философије, страна, 8. 3 Љаде.

4 Читалац ће можда помислити, да, је то штампарска“ грешка. Али тако стоји п у Ист. нов. философије на стр. 9. „свет нумена“, „нуменалним принципима“,