Učitelj

из НОВИЈЕ СРПСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ 121

Могућност једне такве науке јесте, дакле, ту. Али пошто су предмети, на које се ти проблеми односе, трансцендентне природе, и.пр. однос између материје, природе и духа, и пошто су покушаји, да се ти проблеми реше, један другом противуречни, то се о дис циплина, која се њима бави, не може говорити као о правој науци, јер би то била чудновата наука, која није дошла ни до. каквих резултата, који би уопште важили. Дакле постоји само могућност егзистенције науке, која ће се бавити предметима, који нису дати у искуству. Појам могућности односи се овде само на проблем, а никако, да је једна наука, као таква, ради њених самих принципа могућна. Аутор све то превиђа и тврди, да ће се Природна наука и свака наука у опште морати Философији потчинити. Да чујемо: „И не само то, него у исто доба мора се признати, да је и она екстремна тежња спекулативних философа, да науку потчине философији, у далекој будућности потпуно оправдана“:. Ми смо видели из претресања ауторове расправе „О ентропији васионе“ како је аутор убеђења, да је Наука потчињена Философији, а овде се сусрећемо са тврђењем да ће то бити. Аутор живи још данас у тој заблуди, која би донекле и била оправдана, кад бисмо живели неколико векова у назад. Зашто има спекулација да чека на будућност, па да Науку себи потчини» Је ли досадашња спекулација недовољна да то учини» Ако је то, онда не знамо, одакле ће она црпети материјал, да би то у будућности могла учинити, а Наука се на против све више искуством богати. Или ће можда Наука увидети, да спекулација има право, те ће се овој потчинити> Али та је субординација искључена самим постанком Науке, јер је ова постала тиме, што је се оставила спекулирања и обратила се искуству.

Аутор говори и уводу своме уџбенику о Философији а мисли под овом у ствари само Метафизику. Из самог горе наведеног аргумента види се, да се само Метафизика може бавити решавањем проблема односа између материје, природе и духа. Сад ћемо показати аутору, да главни разлог за самосталност Философије за њега не постоји и да главну разлику између овеи Науке не спомиње. Философија има своју самосталност нарочито као Теорија Сазнања, заједно са Логиком, и однос њен према Науци јесте у овом случају прецизан и јасан. Наука се бави истраживањем истина. То истраживање претпоставља мишљење. Наука претпоставља један реалан свет, чије појаве она тражи да објасни. У објашњењу тих појава састоје се њене истине, међу којима има принципијелних ставова, који служе другима као основ. Претпостављени реални свет, претпоставка функција мишљења односно њихових особина, природа принципијелних ставова, не могу бити опет предмет истраживања саме Науке, јер се она њима служе као датим, већ морају бити предмети истраживања једне друге науке као — Философије. Што Природна наука сматра као факт, то сматра Философија као проблем.

2 Историја новије философије, стр. 7.