Učitelj

104 УЧИТЕЉ

треба објаснити зашто неки пут не прелази. На жалост, у овоме питању психологија је пуна нејасности и неодлучности.

Најпростији случај појаве заустављања или забране састоји се у задржавању срчаног кретања дражењем пневмо-гастричких нерава. Зна се да се срце (независно од унутрашњих срчаних ганглиона) креће помоћу кончића који полазе од великог симпатикуса, који му убрзавају ударе, и кончића од нерва луталице. Пресе'цање овога последњег повећава покрете срца; на против, дражење централног дела његовог, задржава их за дуже или краће време. То. је дакле нерв за заустављање, и задржавање се сматра у опште као резултат неког сукобљавања. Рефлексна радња срчаних центара успорава се или задржава дражењем које долази из чворужица. Другим речима, моторна радња пневмо-гастричког нерва троши се у срчаним центрима који су у раду и производи заустављање. Све ово нема непосредног психолошког значаја; но ево шта је за нас важније.

Позната је чињеница да се рефлективна надражљивост кичмене мождине увећава, кад је она ослобођена утицаја можданог. Најбољи пример за то пружају животиње којима је одсечена глава. Да не узимамо те крајње случајеве, зна се да су рефлекси много јачи у сну него за време будноће. Да би објаснили ову чињеницу, неки су аутори узели да постоје у мозгу центри за заустављање. Сеченов их ставља у видне избрешке и у област четворобрежја. Он се ослања на ту чињеницу што је, дражећи хемијским или другим каквим путем поменуте области, производио депресију рефлекса. — Голц меће ове центре за заустављање у мозак у правом смислу.

Ове и сличне хипотезе: су много критиковане, и многи физиолози претпостављају просто, да у нормалном стању надражаји одлазе у исти мах у мозак пењући се уздужним путем иу кичмену мождину попречним путем; а да, на против, у случајевима кад мозак не може да учествује, надражаји налазе само један пут отворен, услед чега постаје нека врста нагомилавања, чега је последица прекомерна рефлексна раздражљивост.

У последње је време Ферије,“ стављајући се на гледиште чија

1 За потпуну историју овога питања може се разгледати Ескћага, Рћузго!огле дег Вискептатв5 у физиологији Неппапп-овој, свеска, 2. 2. деол с. 33. и даље. · Ту ће се наћи огледи и тумачења Сеченова, Голца, Шифа, Херцена, Сиона, и т. д. 2 Бетцет, Дез јопспопз ди сеаџеаш, п. 103, 104.