Učitelj

788 Учитељ

нашње школе, само што још нису начисто са начином реформе и правцем.

Немиле и застареле појаве у нашој школи, које ометају постакнуће васпитног циља и од којих би се требало што пре ослободити јесу:

Највеће зло наше школе, а нарочито средње, по моме мишљењу, јесте слаба активност ученика и одсуство тенденције развијања дечје саморадње.

Нека количина ђака, која се именује разред, слуша стално кроз целу годину истог наставника, пише исти писмени састав, решава исту задаћу, учи исту лекцију, црта исти објекат и т. д. О индивидуалности, 0 способности ученика, о развијању саморадње слабо се води рачуна. Ту нема заједничког рада, ту се не развија осећање колективизма, осећање потребе заједничког рада на истом циљу, јер сваки ученик ради за свој рачун, само за себе и сам за себе. Колективан пак рад почиње тек тада, када се споје више ученика за постигнуће једног истог задатка, заједничког циља. А где не постоји колективан рад, тамо се не развија социално осећање и неможе се постигнути васпитни циљ.

Друго је зло наше школе њен предметни систем, што најбоље потврђује распоред часова, који има свака школа и без чега се не може данас замислити ни сам раду школи. Предметни је систем зло за то што није природан, за то што је живот синтеза разноврсних појава, где нису издвојени посебне појаве физичке, математичке и т. д. Живот је у томе погледу синтеза, спој, комплекс разноврсних појава и ми га опажамо као целину и као таква мора се и у школи проучавати. Несумњива мана наших школа јесте и разреднн систем. 'Ако се једно даровито дете разболи, оно због тога губи једну годину јер није стигло програм, док је нека бубалица, духовно закржљало дете прелази у виши разред. Или ако ученик падне на испиту ма из једног предмета онда мора због тога губити целу годину. Тешко је измислити нешто неправичније.

У вези са овим мора се признати да су и испити велико зло. Управо испити, који су за ђаке права инквизиција, не могу се правдати нити психолошки нити педагошки. Док