Učitelj

206. Учитељ

помоћан овакав човек! Ја сам нехотице својом десном руком машио према левој, и одједном ми је пало на памет зашто ја све моје здраве руке могу да употребим, Јести и пити, облачење и свлачење, целокупан посао који у свом позиву морам да обавим омогућен ми је помоћу мојих шака и руку.

Хтео сам да пронађем неки посао код кога ово корисно оруђе не би било потребно. Узалуд. Нисам нашао ништа. И за сам ход, бежање и одмор потребне су ми.

А онај јадни човек на ивици улице није имао ни једне руке.

· Одједном ме облио зној. Осећао сам колико несрећан мора бити овај човек. И тако нисам могао мирно проћи поред њега; морао сам сести и с њим разговарати. Сам од себе почео је да прича о својој недаћи. Ви сигурно помишљате како је своје руке изгубио. Причао ми је шта је пре рата радио, како је срећно живео са својом женом и дечицом, како је онда дошао рат, како му је граната однела обе руке, како му је било кад се после операције пробудио и опазио да нема више руке и како је било кад га је његова жена као богаља опазила. |

Сада је он био бескористан члан у својој породици, који је својим милим био само на терет, коме су они морали помагати као неком детету у повоју. -

При том су му сузе капале у браду. Ја сам га хтео утешити, али нисам нашао речи да такав јад ублажим. Тако сам ћутао и руком гладио чело овог сиромаха.

Одједном изби из његових очију поглед. И он рече: „ја сам само срећан што имам тако честиту жену и тако добру децу. Они ми све раде што год ми треба. И кад сам“ некад сасвим забринут и без воље за живот, онда ми моја. жена каже, да сам за породицу и кућу неопходан, да јој могу саветовати како се ово и оно има урадити. Онда ме уверава свим што јој је свето и мило, како је срећна да ја још живим, како је срећна и задовољна да ми може показати да ме она и деца воле.“

Тако је причао човек. Како сам даље сазнао, био је ратар, жена и деца водили су газдинство, он није патио ни телесно ни од немаштине. Само што није могао радити, он је био беспомоћан као дете.