Učitelj

582 Учитељ

незадовољство и позива околину у помоћ; доцније гуче од задовољства и при крају прве године почиње да артикулише једноставне слогове као ма-ма, ба-ба. Утврђено је, да деца свих народа, изузетно неких црначких племена, спајају вокале најпре усненим консонантима и држи се, да је то деци најлакше, пошто су сисањем имали највише прилике, да вежбају усне. Дете понавља слогове, који му се говоре. И тако дете у току друге године постепено долази у перијоду подражавања говора. У све већој мери брбља све што чује, и ако не схваћа смисао речи, нити је уме употребити. После неког времена дете већ зна да употребљава речи и изражава помоћу њих своје жеље и потребе. Следећи степен развитка види се по томе, што дете ниже без много везе једну реч за другом. На пример дете каже „бата лопта" или .бата лопта ука". Даљи душевни развитак је означен , кад је дете у стању да каже: „бата оце лопту“. Много доцније, често тек у трећој години дете ствара реченице конструктивно, не ниже више само поједине речи једну за другом, нпр. „бата оце лопту држати“. Још један корак даље.и дете каже за себе „ја“.

Пошто је дете основе говора, споразумевања, научило, употребљава говор, да би своје знање и претставе упспунило. Дотле је дете само упознавало своју околину, све предмете дневне употребе и сва лица гледањем, пипањем и слушањем. Смисао и веза догађаја били су за њега скоро сасвим недокучими. Али у часу, чим је дете способно, да се служи конструктивним говором, оно почиње да пита. Ретко у почетку обично тек при крају треће године дете неуморно пита, како би загонетке догађаја лакше одгонетило. Тада је развитак говора код детета у битноме довршен. Јасно је, да је дете још сиромашно у речима, још не савлађује све могућности склапања реченица, али дете је према своме добу способно, да се у сваком погледу изражава. |

У тој истој мери у колико се дете душевно развија, у истој мери колико постане пажљивије, дете постане и приступачније васпитању. Невероватно је, у коликој мери већина деце разумеју чак и тон говора. Она тачно осећају, да ли се с њима говори љубазно или нељубазно, да ли им се одобрава или се грде, и према смислу одговарају. Стога бруталне мере нису потребне при васпитању малог детета. Телесне казне, које родитељи и васпитачи често употребљавају, само су израз њихове љутње и нервозе, али су непотребне за дете. У ово доба дете већ зна шта сме и не сме.