Učitelj

646 У чи СБ

скренуло са правог пута. Ето зато, многи васпитачи и педагози имају већу наду, ако рачунају на такве факторе као подражавање

„и сугестију, јер могу на тај начин бити пре уверени, да ће од детета изићи добар човек, који ће бити прожет истинским схватањем добра и зла. ;

Али ти исти васпитачи боје се слободног, природног развитка детињег, који се систематски врши и обезбеђује, боје се да стваралачка мисао не доведе дете до нове моралности, моралности коју они не могу да схвате и која се можда оштро разликује од оне моралности, коју су они навикли да сматрају као апсолутну истину.

Они који сматрају морални идеал као апсолутну истину, свакако не верују у могућност прогреса човечанства односно познавања виших начела моралности, те стога узимају право старања да, колико је год могућно раније усаде у детету свој идеал и тако "та спасу од евентуалне моралне пропасти. На тај начин вера у могућност апсолутне истине, у апсолутан моралан идеал, који се усађује у детету у његовом раном детињству, служи као довољна основа, која оправдава у њиховим очима и таква средства као што су подражавање, сугестија, хипноза, ауторитет.

Поставља се сад питање: ко даје право извесним људима да се сматрају носиоцима апсолутне истине у ствари познавања добра и зла у области моралног васпитања и ко им је дао право, да узму на себе улогу спасиоца без обзира, да ли она личност, коју они спасавају, тражи то спасење и неће ли бити проклети, ако најзад та личност у њиховом спасавању не види спасење за себе већ моралну пропаст, спутаност и кочницу за развој више моралне културе. ј

Докле год ови васпитачи не докажу стварност апсолутне моралне истине и нужност спасења, дотле су они лишени права да узму на себе улогу спасиоца. Ако то првао докажу, онда носе сву одговорност. Деца траже с правом да се ради с највећом предострожношћу онде, где не може да постоји пуно уверење, те се својим утицајима васпитачи не смеју опирати слободним стваралачким снагама детињим већ аутоматским и мехничким процесима, који се карактеришу речима подражавање, сугестија, ауторитет итд. и да се старају да развију у њему слободну моралну вољу, не ову или ону навику, схватање, обичај итд.

Права и слободна човечја моралност не може се заснивати на подражавању, сугестији, навици итд. Неопходно је потребно