Učitelj

О чехословачком и о српском буквару_ 195

књига) у строжем значењу те речи (т. ј. у прве штампане књиге до 1500 ), јер је штампан истом 1547.

У линије која показује историју чешких буквара има доста паралелних тачака с нашом том линијом. И у њих, као и у нас, све до 19 века, учење је читања у вези с религијом. У Исагогикону (Уводу) од Бенеша Оптата од 1535, који се у великој мери умео и ослободити од немачкога утицаја, јавља се упутство за читање слова без њихових имена, дакле гласовни метод, а то имамо и ми, чак и више од сто година раније, у нашега писца Константина филозофа ( Костенскога, родом Бугарина), књижевника и учитеља на двору и у манастиру деспота Стевана Лазаревића, у његову спису о правопису. Као и наш први буквар (опет морамо рећи: први очувани) од 20 маја 1597 што гаје саставио Сава Дечанац (Сава Инок), и чешки су буквари из првога доба били на четири“ стране с прегледом појединих слова, с таблицом састављених слова и с једном или двема молитвама. Напослетку судбина, која нас је била спојила у једну државу, ујединила нас је и на тај начин, што смо имали и једнаке букваре који су били израђени по „нормалном методу“ према Фелбигеровој методици. Ово је уједињење трајало и касније, прешло је у доба и после Марије Терезије, и по плану из Беча (и у Бечу) рађени су и чешки и наши буквари и још после половине прошлога века, — али у 19 век ова историја чешких буквара већ не залази. Разлика је пак између чешких и наших буквара у томе, што су чешки буквари врло дуго били под утицајем латинске наставе и што су се често јављале и упоредо почетна настава (читање и писање) и настава латинскога језика. Ово нарочито у Словака.

Разуме се да се једно овакво дело не може написати а да се не уђе и у методику читања и писања, и да се не прикаже и искуство, задобивено и примењено, не само у јавним школама него и у приватну раду. Врхунац је ту дабогме у великом делу Коменскога (Отб]в ртефиз — Свет у сликама), и у другом (Зећоја, див — Школа као игра), које садржи коментар за прво. У том се правцу, нажалост, даље није могло напредовати, из напред већ наведених узрока (пропаст на Белој Гори 1620, или управо њезине даље последице; унификација австријска).