Učitelj

710 Учитељ

бави изучавањем човекових способности за вршење послова разних врста. Пригодним апаратима за експериментисање људи се, према израђеним психограмима могу разврстати. Психотехника је у стању и да изнађе степен осетљивости чула и захтеване способности за вршење једног позива. Помоћу нарочитих апарата, кронографа и др. изналази се брзина, обим, смисао и правац кретања при једном извесном раду. Физиологија рада, као наука, тежи да раднику омогући да постигне највећи учинак са најмањим утрошком енергије. У примењивању ових метода Форд заузима видно место. Форд је пристао да његове фабрике и његови начини рада буду предмет проучавања многих стручњака. Форд не гледа у раднику само живу машину, већ свима средствима буди у њему интерес за рад. Он је за систем групног рада.

Ради одржавања трајног мира у свету и пацификацију човечанства служи међународна рационализација. На првоме месту ту долази питање националних мањина. Мако је после рата ситуација знатно боља, ипак проблем мањина претставља једну силу способну да пољуља равнотежу односа, у Европи. Проблем разоружања је исто толико важан. По статистикама излази, да је проценат утрошеног новца око наоружања много већи него уочи рата (1914).

Завршни одељак бави се односом рационализације И школе. Овај одељак за нас има нарочити значај, тим пре што га третира човек „нестручњак“, но који има педагошке крви у себи. Писац нам овде износи заправо карикатуру садашње школе. Он је (као и ми сви) за рационализирање целог школског система. Јер, данашње школско градиво, у неколико својих одељака, искључиво је у вези са прошлошћу, па је разумљиво да је његов непосредан практичан интерес готово сасвим избледео. Од многих нових покрета истиче школу проф. Штајнера, где су ђаци распоређени по темпераментима.

Докуменат за садашње нерационално васпитање наводи оштроумне Фордове речи: „Ако хоћете да зауставите напредак, ви само напуните људске главе свима наукама из прошлости“. Затим, још катастрофалније речи једног француског министра: „Лиферују се матуранти, дипломирани људи, доктори, али људи — за њих нико и не пита. Напротив у току 16 година учења ви убијате човека“.

Можда би се овоме дало што и приговорити, но нас радује што један човек, коме васпитачки посао није позив, тако трезвено гледа на школску реформу.

На крају овог реферата, намеће се и питање о вредности ове књиге. Она је значајна по многоме, јер покреће на 03биљно размишљање и води решењу многих друштвених односа. У општој бризи за спас човечанства и корист својих са-