Učitelj

„Завршно певање“ једне бечке школе 151

с капом „пајаца“ на глави (опет дечја рукотворина) долази, скакутајући укочено и вршећи рукама и друге покрете које одликују пајаца; друго претставља аутомобил итд. Опет све уз пратњу клавира. Учитељица се на други начин ниуколико меша.

Један од доживљаја Сунчевог Петра био је и Гауепдејтш. У бечким улицама могу се у јуну месецу видети сеоске девојке (обично по две) како продају китице пољскога цвећа (Гауепде!). Оне улазе у дворишта вишеспратних бечких кућа и певањем у дуету „позивају“ домаћице да купе то цвеће које оне стављају у ормане код одела. Тај су „позив“ (КШ) извеле овога пута две ученице, обучене као сироте сеоске девојке, необично лепо и верно. Ја сам ту пријатну молску мелодију већ био чуо из свога стана, али нисам знао шта значи (у Бечу свакодневно певају или свирају по двориштима за награду која им се баца са прозора). После овога, доиста лепог извођења које је морало више пута бити поновљено на захтев публике, ја сам и нехотично у првој прилици кад сам поново на улици чуо исту мелодију ушао у двориште, купио Гахепде! и видео колико је верно али још лепше било певање оних двеју ученица.

И тако даље. Све што су деца изводила било је доиста њихово дело или њихов доживљај. Ничега страног, ничега што не би схватила или не би било праћено унутрашњим доживљајима: ниједан покрет, ниједна реч нити мелодија није им била наметнута, неразумљива нити извештачена. Све су деца сама створила или је узето из дечјег живота. Изузев једну једину ученицу (по мојој оцени једна Јеврејчица која је много посећивала кино и позориште), сва су деца у својим покретима показивала такву скромност, наивност и природност, да је целокупно извођење претстављало један истински естетички доживљај како за приређиваче тако и за посматраче. М тај спонтани, начин непомућени доживљај лепога долазио је до израза с једне стране у живахном радосном расположењу и природној слободи деце при извођењу, а с друге стране у сталном топлом поздрављању публике. Посматрач добија без двоумљења утисак да деца доиста све преживљују: и догађај који се у песми и покрету изводи, и лепоту мелодије и смисао претстављања. То се видело, као што рекох, по веселом и преданом учешћу, по природности и слободи у држању. Седећи у непосредној близини позорнице, опазио сам једну девојчицу (ученицу ПИ р. осн. школе) како иза кулиса, сама, одушевљено, необично прецизно и разноврсно уз покрете руку, и целог тела даје такт према клавиру, посматрајући нетремице сваку игру и обухватајући погледом целу групу деце која је играла. Ниједан одрасли нити извежбани диригент не би, могу без претеривања рећи, у овом случају прецизније „дириговао“. Нико, разуме се, није ово дете у томе нарочито вежбао нити му наложио да то чини. То је био само редак спонтани израз саосећања, разумљиво уношење у доживљај који се претставља и који оно не може без