Učitelj

608 Мата Ловрак

Наставник: Децо, што вам је лепо! У чистом, у топлом, у забави! Деца: Лепо нам је, лепо! Ја волим ићи у школу! И ја! И ја! — Готова вика! Наставник: Сетите се деце, која су живела под ропством турским! Деца: Ух!!... (М сад наста причање о животу нашег народа под турским јармом). У мом се разреду нађе ученика, који сада моле учитеља, да даље прича, докле су коначно допрли Турци и како се све то с њима свршило! Ако се то не догоди, ништа лакше наставнику, него да их анимира за тај посао. Треба само рећи: А да чујемо даљег! Биће таква вика, да се прозори тресу!

6) Прелаз к новому. Разговор с децом. (Учитељ пита што мање, а деца што више саопштавају). Наставник: Шта смо задњи пута чули» Деца: Аустроугарска војска је потучена на Мохачком Пољу. (Укратко и најзначајније се понови). Наставник децу изазива на комбинације: Турци неће сигурно мировати. Настојаће освојити главни град Беч. Турци желе освојити цео хришћански свет! Напредују као да их неће никад нико зауставити! Војска им је дивља и многобројна. Војник њихов верује, ако падне у боју, да ће у рај. Не мари за живот. Срљају у пропаст као у сватове! Ако се остали хришћански народи покажу у отпору као хришћанска војска на Мохачком Пољу, преплавиће Турци целу Европу.

Наставник: Неће, децо! Неће!! Намерили су се они на путу за Беч на тврд орах! Деца умирују другове, који разговарају: Песест! Чућемо даље! Наставник: Добро, чућете даље, али пре тога треба да ми нешто кажете. (Овде их он испитивањем потсећа на уговор мађарског краља Коломана и хрватских великаша, као и на хрватски сабор у Цетину, где Хрвати изабраше Хабсбурговце за своје владаре. Установљује наставник с децом, да су Хрвати стално поштени били и тачно извршавали своје обавезе према склопљеним уговорима и обратно, да она друга страна није никада радила према уговору, већ према својој моментаној вољи и ћуди. Осим тога потсети он децу на моћне и славне породице Зринских и Франкопана, у које је народ стално упирао очи под тим туђинским јармом). Наставник: Па што ја вас то, децо, потсећам на те хрватске великаше»! Деца: Чућемо сигурно о једном од њих! — Биће сигурно тај који хрватски великаш тврди орах за Турке, како сте ви оно у почетку казали! Наставник: Да, децо, тако ће бити! А сад чујте!... (Тихим и озбиљним гласом): Децо, ако кога не би занимало, нека се удаљи тихо напоље, јер би ме вређало, да ко шалу и лакрдију коме иза леђа води у таквим часовима! Деца: Псссст.....! (Умирују друге и напињу пажњу, јер осећају, да ће чути озбиљну ствар.

г) Предавање новог. (Наставник прича. У овом делу причања деца упадају). Наставник: Четрдесет година је турски Сулејман мировао и даље припремао и наоружавао своју војску. (Деца: Још увек онђ Да! Још увек, а већ му је било седамдесет и пет година! (Ух! Старац! Мој дед је тако стар, па седи у запећку и