Učitelj

Његош као народни учитељ 571

„На Турчина хитро скочи, нек се турска крв пролива: жертва ми је та милија него уље из кандила

и измирна из кадила,

онда шта тек треба да чини народ, који у интересу своме има превише кремена и гвожђа» И ето тако крвожедној борби упућује их њихов духовни вођ, јер је то захтев времена, тако што наметнуто им је од тирана. Па ипак с Његошевог гледишта све то стоји у потпуној хармонији са учењем хришћанске цркве. Јер док тако што пише он као владика црногорски, дотле други — најкрупнија фигура „Горског вијенца“ — владика Данило, изговара „То исто само друкчије“:

„Треба служит чести и имену;

нека буде борба непрестана;

нека буде што бити не може“...

Истина је да овакво учење данашњој генерацији може изгледати дивљачко, некултурно, нехришћанско. Али шта ћемо када поред ове двојице долази и трећи, иначе још живи владика Николај Велимировић и одобрава све то баш с ортодоксног гледишта, налазећи ваљда да су и ове крајности у складу са хришћанством, са религиозношћу генијалног Његоша. Када ствар тако стоји онда је и нама дозвољено да речемо: Утисак Његошевог „варварства“ само је утисак површности и траје једва неколико секунди. Несумњиво је да му ни прошли ни садањи па ни будући хуманизам неће никада без замерке одобрити некоје поступке, нарочито оне што иду до језовитости и грозоте. Ово ради чега смо ми Турке оптуживали пред иностранством наилазимо у сличној мери и код Његоша, ма да из супротних побуда. Јер и „пред његовим конаком на Цетињу стајале су турске главе и сушиле се. Поглед на те главе владику није обеспокојавао; он је гледао те главе хладнокрвно, гледао је како се старе осушене између њих распадају и откотрљавају, и како се доносе свеже, крваве и нижу на упражњена места...... Поред таквог костурног накита смрти шетао је јутром и вечером горостасни владика. На молбу једног Енглеза, који је посетио Цетиње, да уклони тај ужасан накит испред очију, владика је одбио.) Зар нам дакле и поред све љубави што је имамо за Његоша не изгледа ово његово шеталиште чудновато и дивљачко, дивљачко чак и у очима дивљака. Отуда овакви примери свакако и да дају маха западњацима да нас са некаквим презрењем називају „Балканцима“. Но ми, схватајући Његоша као да смо га, разрешили од свију приговора — можда и зато што би желели да и у манама ове наше националне величине видимо једно неопходно примеровање. Или је пак све то последица оног Ла Рошфуковог правила: „Само великим људима личи да имају велике погрешке“ 2»

1) Религија Његошева, 179 — Ровински 128—129.