Učitelj

Гвозден М. Станић

сл 15 Ма да знамо као сигурно да се Онај који је проповедао: „ако те ко удари по једном образу, окрени му и други“, не би помирио с Његошевим држањем, а оно је сигурно да се не би сложио ни с проповедањем непротивљења злу. Зашто» Зато што се „Христос борио против зла, нападао зло, истина не оружјем — зар се зло само оружјем напада и убија — но речима, и то како страсним речима“. „Христа су и разапели што им се противио. (Религ. Њег. 166). Али када се уз ово има на уму она важна чињеница „да је све зло у ово доба долазило од фанатика верних. пророку, за кога се поуздано зна да се у ширењу своје вере лаћао силе, у чему је знатну улогу играо мач (види: О херојима 78); када. се зна да су Турци у име његово и по угледу на њега предузимали своја освајања и походе, онда је сасвим природно што се противу таквог насиља бунио и један хришћански владика, који је уједно био и владар, а њему је овај поступак бар као владару дозвољен. Уосталом поменуто учење Његошево: „тирјанству стати ногом за врат у оно доба када се борба водила на живот и смрт, морало је бити особина и осталих Црногораца, па и свих Срба уопште. Његош је само свесно, с тенденциом потстицао своје савременике у обожавању херојства, као људске врлине од прворазредног значаја, и тако култ херојства подизао до небеских висина.

Сиромашна Црна Гора није била кадра да своју војску опреми по угледу на војске великих и богатих држава. У опреми и материјалним издацима око издржавања својих бораца она је била последња. Да, али срећом „бој не бије свијетло оружје већ бој бије срце у јунака.“ Стога и налазимо да није пуки случај да се најјаче Његошево дело завршава речима:

„а у руке Мандушића Вука биће свака пушка убојита.“

Има ту пуно психолошке опрезности и тактизирања. Последње речи, последњи ефект трокрако одјекује у ушима наших брђана. Све је срачунато. Све је учитељски....

Материјално сиромаштво својих саплеменика надокнађавао је Његош разноврсним средствима. Пре свега духовној страни обратио је највећу пажњу. И речју и делом, и својом уметношћу и својим примером тражио је да сваки Црногорац носи срце Обилића. Марко му се није свидео; зато о Марку ни речи. Уз то одлазио је у Русију, молио за новчану помоћ, певао оде руском цару и престолонаследнику руском, молио за дозволу да им посвети нека своја „Стихотворенија“. Освајао њихове симпатије, њихову милост. Враћао се из Русије са новцем, са обећањима, али и са понеким разочарењем. Но и то је било недовољно. „Он у Трсту прода брилијантни напрсни крст, што му га дарова цар на успомену.... а за тај новац набави жито за црногорску сиротињу.“