Učitelj

580 Гвозден М. Станић

„Пучина је стока једна грдна, добре душе кад јој ребра пучу.“

Требало је Његошу да и ову истину саопшти своме народу, да га нагна да размисли о својој примитивности. Но двоструки се успех постиже овим стиховима када се ставе у уста Селим-везира. Истина је дотакла понос масе, тиме потстрекнуто самољубље и славољубље, које тежи да ову огромну клевету пучина сама демантује. Потребно је дакле делом доказати да пучина није стока.

Да дотакнемо целину „Шћепана малог.“ Уколико нам се чини да је Његош у „Гор. вијенцу“ већи апостол народног херојства и религиозности, утолико више са овим особинама опада у „Шћепану малом“. „Шћепаном“ као да је хтео да продужи оно идеално сликање Црногораца започето у „Гор. вијенцу.“ Јер свакако је да у овом делу није главни јунак лажни цар Шћепан. То место у овом „повесном збитију“ по многим изгледима заузима простота, наивност и гостољубивост црногорског елемента. Тако се само ваљда и може тумачити одушевљење Његошево за опевањем овог историјског случаја, у коме један формално неписмен Личанин, успева да убеди Црногорце како је он главом руски цар Петар Ш и да им се као такав чак и за владара наметне.

„Све то јесте некаква наука“.

Човек висока ума, човек према коме је, како сам увиђа, природа била веома дарежљива; владар који се стално „топио у српске недаће“ и стално живео у слутњи „да не вара народно надање“; инстинктивни учитељ, који је увиђао да његово племе сном мртвијем спава“...... наравно да се под оваквим околностима и није могао осећати друкчије доли „да је владар међу варварима а варварин међу владарима.“

И срећа што се Његош баш тако осећао, јер се из оваквог осећање изродило његово народно мисионарство. Из оваквог осећања произашла је његова поезија онаква какву је знамо као идеално средство у просвећивању масе. Стога је он са улогом великог народног песника извео, једну од најважнијих улога које смртни човек може дати, улогу великог народног учитеља.

=

Остаје нам још да проговоримо о једном детаљу овога великана: о његовом клерикализму. Ово се питање намеће и стога што је Његош био црквени поглавар, па се та особина код њега могла култивисањем попети на ону висину на којој се налазио у оно доба клерикализам у западним хришћанским државама. Ово се питање намеће и стога што у његовим „собитијама“ и „збитијама“ има врло много калуђера, попова, игумана, владика, па чак и патријарха. Њима је Његош често пута дао веома значајна места, тако да се његова најзнатнија дела не могу ни замислити без црних мантија. Мако би по томе мерили Његошев клерикализам, он би заиста био опасно оруђе по садање нове васпитне правце.