Učitelj
Његош као народни учитељ 581
Али за нас је велика утеха што је Његош у овом питању био потпуно савремен. Његови свештеници спадају у оне попове за које би наш народ казао да из доконости и јариће крштавају. Они деле сва зла и добра свога народа, јер ако треба запевати они су ту, ако треба заиграти опет ту, па кашто и коло поведу. Учествују они и у бојевима противу заједничког непријатеља — а најмање се ти бојеви воде њих ради. Чак ни интелигенцијом својом они не одмичу много од масе. Оставимо оно што Турци о њима кажу да су „безбожни калуђери,“ да су им „језици ка у змије“, јер се то чини из превелике мржње; али ето: поп Мићо не уме чак ни да чита па му стога Вук Мандушић не би дао ни једно зрно бира само кад би се слушао. М готово ни један пример поповске превласти не би се могао наћи код Његоша. Додуше игуман Стефан и игуман Теодосије, Владика Саво и Владика Данило јесу веома значајне духовне личности. Из њих бије филозофија, проницљивост, песимизам... али на крају све се њихово учење своди на гесло читавог њиховог народа: „тирјанству стати ногом за врат.“ Зато Његошеви духовници нису мистериозне фигуре способне за чудотворства. Они изгледом својим потсећају на руске старце, које је онако одушевљено описао Достојевски, али зато суштином својом, својим слободоумљем претстављају праву крајност овим последњим.
Уосталом зар се и могло очекивати од Његоша да ће некако нарочито уздизати овај ред људи, када се зна да је само у изузетним приликама навлачио мантију; када се зна да је одбио Вука Караџића да му даде благослов за „Нови завет“, изговарајући се да му тако што само може дати за проливање крви, за победу оружја српског. Шта више изгледа да је он осећао и неку одвратност према ризи, према црној капи. То му је некако изгледало туђе, отуда је и певао:
„Црну капу ода зла бјелегу. која лажи међу вама сија. Јербо среће није у народу којом капа руководи црна.“
ж
Пре но што завршим, да кажем и ово: може ми се приговорити да сам до дивинизара уздизао једну личност, којој је величина давно одређена. — Може се од некојих „стручњака“ добити суд да су ови редови чак и излишни били. Али схвати ли се педагогика за онакву какву сам је једаред окарактерисао,) сигурно је да ће се и моје одушевљење према Његошу разумети само као једна доследност.... Уосталом то Његош потпуно заслужује по оној инфицирајућој снази, која гони све његове земљаке
ђ) Педагогика као уметност — расправа.