Učitelj
Циљ васпитања у светлости социологије 583
и
своје културне и материјалне тековине. Васпитавајући децу подижемо морални и духовни ниво свакога од њих, а тиме подижемо и само друштво, јер друштво без чланова нигде не постоји. Педагогија се све већма заснива и изграђује на социологији. Једно савремено васпитање од опште вредности за све људе не постоји, јер васпитање је производ потреба и погледа дотичног друштва. Свака друкчија поставка васпитног процеса је погрешна и доноси огромне штете баш самим појединцима, јер их не припрема за живот, а то је огроман недостатак који се у васпитању осећа. Учинити и створити појединца неспособног за живот главна је мана индивидуалистичке педагогије. У васпитању нема ничега случајног и произвољног, јер васпитање је онакво како га друштво према својим потребама удешава. Васпитање је, дакле најважнији социјални фактор о коме социологија води озбиљног рачуна. Природно је, да је за социологију и циљ васпитања један деликатан педагошки проблем, који она на свој начин покушава решити.
У педагогији циљ васпитања је одувек претстављао стожер око кога се све остало окреће. Пластично, циљ је господар коме све остале васпитне функције ропски служе. Циљ истина не претставља ништа дефинитивно, али он ипак показује правац рада. Са еволудционистичког гледишта не може се поставити „крајњи циљ“ васпитања, али се зато може поставити један идеал који се помера и стоји стално над њим. Човечанство не корача вечито једном идеалу, већ оно непрестано руши старе идеале да их замени новим и бољим. Лесингова изрека: „Веће је задовољство трчати за зецом него ли га достићи“, налази овде пуну примену. Чим се идеал достигне то већ више није идеал него стварност, која са идеалом нема никакве везе. Циљ васпитања мора бити динамичке, а никако статичке природе. Човечанство тежи стално напретку ка једном савршенијем стању од садашњег и зато се не може ни говорити о неком „крајњем циљу“ васпитања, већ само може бити речи о неком идеалу, који висско стоји над свима осталим и који се непрестано помера и измиче. Зато је циљ васпитања најтеже поставити; то је најтежи проблем који се од свих осталих васпитних функција најтеже решава, јер док се остали васпитни проблеми могу подврћи експерименту и дубљем посматрању дотле циљ васпитања зависи од чињеница које су дате и о којима се мора водити рачуна. Можда је и ово узрок толикој разноликости васпитних циљева; управо постоји велика множина васпитних циљева да их је тешко прегледати и критички размотрити. Они имају важности само за историју педагогије, док за модерну социологију као и да не постоје. Ипак ћемо ради упоређња поменути неке од најглавнијих. Стари антички циљ Грка и Римљана са малим нијансама огледа се у телесном и моралном васпитању са војничким врлинама; средњевековни хришћански циљ истиче идеале хришћанске цркве; ренесанс истиче за циљ васпитања: асимилација класичне културе и књижевности; Коменски и Мил истичу срећу за крајњи циљ васпитања;