Učitelj

584 Живота Марковић

реализам држећи се лозинке: „Треба знати све“ означава знање за циљ васпитања; педагошки натурализам, чији је претставник Русо истиче природно васпитање; педагошки психологизам са Пестало-

цијем тражи развијање урођених способности; по Канту је диљ.

васпитања хармонијско развиће свих способности; напослетку поменућемо Хербарта који истиче да вредност индивидуе лежи у њеној вољи а не у знању и по њему је циљ васпитања образовање моралног карактера. Разуме се да ни један од ових циљева не може задовољити социологију, јер су они тако постављани да се о дру-

штву није ни најмање водило рачуна, а иза њих се не види никаква.

веза између васпитања и друштвених потреба. Социологија с пра-

вом пребацује овим циљевима што они увек говоре о васпитању

као о нечему што се тиче само појединца, као да се напредак човека не огледа у умешном прилагођавању својој средини.

Код Хербартовог васпитног циља морамо се дуже задржати,

дер он још увек господари данашњом званичном педагогијом. О6разовање моралног карактера сматрало се у своје време као нешто што ће донети рај на земљи. Ништа није у педагогији хваљено, уздизано, цењено и глорификовано као овај циљ. Он и данас има тако ватрених присталица, који нешто друго не могу ни замислити. Поред свега тога, под утицајем социологије његов значај из дана. у дан опада тако да ће и он ускоро имати само историјску вредност. Овај циљ је релативан, јер се морал код различитих народа и у разним временима различито схваћа. Образовање моралног ка-

рактера са гледишта индивидуалне субјективне Хербартове етике:

је скуп најбољих и највиших моралних мотива, без обзира на корист и вредност дела који из тих мотива потиче. Не води се рачуна да ли су та дела и социјално корисна, а то је битна функција морала у једном друштву, јер морал је основ на коме почивају сви облици друштвеног живота; он је социјални производ или социјални утилитаризам. Кад смо већ код Хербартовог: образовање моралног карактера, треба истаћи да је он са свима својим присталицама карактер хвалио и уздизао, а интелигенцију потцењивао. Против ове противречности између карактера и интелигенције отворено су устали многи социолози тврдећи: да је развитак интелигенције један од узрока опадања овога система. По њима је карактер: „једна мешавина бруталности и гипкости, тврдоглавства и умешности“ и увек се може убедити да човек има карактера, док се за интели-

генцију то не може тврдити. М нама се чини да је Хербарт овде:

изнео једну тврдњу, која се не сме уопштавати и за правило истицати.

Васпитање се може посматрати са разних гледишта; како ћемо дефинисати васпитање, какав ћемо циљ поставити, коју методу ћемо одабрати и за каква васпитна средства ћемо све то везати зависи од становишта са кога посматрамо и од призме кроз коју посматрамо. Да би смо одредили циљ васпитања, ми смо већ истакли. да ћемо то учинити са гледишта и становишта модерне социоло-

| | | ј |