Učitelj

Разреди као радне и животне заједнице 593

грешке морају бити ствар разреда. Погрешка се не сме схватити као повреда учитеља већ као повреда разреда, ученика при раду. И други важан принцип је несумњив, да децу треба што мање кажњавати. Казна затвара пут ка самоваспитању, она спречава пут ка срцу детињем. Најбоље васпитање је оно, које не зна за казне. Ако је један разред у правом смислу радна и животна заједница, онда зацело нису потребне казне и само један тихи прекор делује тамо више него на другом месту напрасите речи. Али, ако је заиста некад потребно једно дете казнити, онда ће често томе моћи дати повод сама заједница. Истеривање напоље претставља у таквим разредима већ једну од најјачих казни, јер то значи уклањање из заједнице. Јесу ли заслуга и погрешка ствар разреда, онда се тиме потпомаже читав низ драгоцених осећања: сажаљење, радост, учешће итд. М у прослављању школских празника, школских свечаности ова осећања налазе снажних потстицаја.

На питање о заслузи и погрешци надовезује се згодно друго питање: треба ли деца да суделују при оцењивању, при класификацији2 И ово питање је спорно. Једно се може, по нашем мишљењу, и овде постићи, наиме, да ли тиме изоштравамо суд дечји. УпореЂујмо стога чешће успехе, радове дечје, пустимо их, да сама расуђују, ко боље, а ко горе чита, ко се мора марљиво вежбати, шта му недостаје у разумевању и писању, пустимо их, да сви учествују у таквим разговорима, да сами, дакле, расуђују о својим сопственим успесима и делима,

Нека, уосталом, сама себи пишу школска сведочанства. Може се из тога добити свакако добро искуство, сазнање. Деца имају већином сигуран суд и најпријатније сазнање ће бити онда, кад увидимо, да се она нису преварила у оцењивању својих радова, успеха.

Пошто смо истакли општа гледишта о горњем проблему, прећи ћемо сада на други део излагања, који се односи на практично извођење, наиме: како претворити један разред у животну заједницу.

Животну заједницу формирати, значи, децу, која су се првог школског дана састала заједно сасвим случајно, што пре душевно сродити, у њима пробудити осећање заједнице, јединства. Да би се ово постигло, мора се премостити све оно, што је индивидуално, што одваја и што делује деструктивно, или још боље и лакше скупити, удружити оно, што може бити заједничко. Ово заједничко јесу мисли и осећања човекова. Човеку је потребан ближњи да би се могао развијати примајући нешто од њега и дајући нешто од себе. Човек додуше ствара свој духовни свет на основу својих сопствених снага и способности али туђом помоћи, туђим средствима. (Катећепђете »зећиКазве«). Ова средства су мисли, осећања и тежње других. Запажање ових душевних појава код других буди у нама рефлекс и одјек сопствених доживљаја. То је саживљавање, управо самодоживљавање. Туђ душевни живот утиче стваралачки на друге.

Учитељ 38