Učitelj

594 Милица Цветковић

Да је једна широка област заједничког живота са свима сметњама и потстицајима условљена најразноврснијим социјалним и духовним особинама дечјим то је сасвим разумљиво. Обе наводи у својој књизи: Рзусћојогје дег »зсћшкК]аззе« читав низ типова деце, која са својим темпераментима, склоностима, вољним способностима и душевним диспозицијама улазе у живот заједнице потпомажући га и ометајући га.

Ради примера изнећемо покушај једне бечке учитељице да свој разред претвори у радну и животну заједницу. Пустимо, дакле, нека нам она одговори на горње питање.

„Ја бејах у своме разреду, који водим већ три године, принуђена управо околностима, много више него што сам то икад чинила и на много ранијем ступњу, него што сам сматрала да је могућно, да деци допустим веома широку аутономију и самоуправљање. Стога бих могла дати опширнији извештај баш о раду у овом разреду.

Кад говорим о своме сопственоме раду, то чиним стога: 1. што је то резултат мучнога и интензивног васпитног рада и 2. што хоћу одмах унапред да одбијем приговор, наиме тај, да се тако нешто: може изводити са добро васпитаном децом једне огледне школе, али: не са запуштеном децом из предграђа.

Примила сам 27 деце као школске почетнике, који су били одређени за разред, који треба да ради спорим темпом. Због нехатности родитеља успела сам скупити сву децу тек половином октобра. Тек онда могла сам закључити о средини, из које су долазила деца. Уствари, ускоро се показало, да је то био разред тешко васпитљиве деце. Шесторо деце само могло се сматрати нормалним, а 21 дете патило је од тешких душевних и телесних поремећаја. Навешћу само ове: тешке нервозне појаве, моралне деликте родитеља, које су деца саживљала, онанију дечју, сурово злостављање деце од стране родитеља и, разуме се, код све деце најтежа беда.

Мој први покушај ишао је за тим, да овој деци од школске учионице створим што пре дом, у коме ће се она пријатно осећати. Стога су деца смела слободно говорити са мном и са својим другарицама. Она су смела седети где су хтела. Смела су вршити све. послове, који су били потребни за припрему наставе. У свима потребним пословима утркиваху се деца увек, јер су увиђала циљ. ових послова. Деца желе да буду увек активна, на то их гони сама. њихова природа. Мако ми је мучно било, ја нисам учинила ниједан покрет руке, који су деца сама могла учинити. Смела су одмах брисати таблу, доносити воду, заливати цвеће иако сам ја ту. Сву ову децу, која су припадала разреду, требало је сјединити у заједницу, па је требало и сва да раде. Како се може развијати дух заједнице, кад су само појединци запошљени, кад једни нешто смеју да чине, а други не.

Сви морају мислити о заједничким потребама, сви се морају осећати одговорним за ред у разреду, зато морају и сви заједнички.