Učitelj

Његош као народни учитељ 569

понајвише стога што само велики философ може бити и прави учитељ — како би Спенсер рекао.

Положај световног и црквеног поглавара уздизао га толико да је он хтео — не хтео морао бити изложен народном посматрању. И сви су изгледи да је Његош личном примеру обраћао већу пажњу но ма ко пре њега — не само код нас већ и на страни. Његов свакодневни живот био је у невероватном складу са његовом поезијом. Тачније: његови стихови као да су за њега били најсветија обавеза. На пр. ма Танком Рту умало што није погинуо, зато што је био у првим борбеним редовима. Замољен од главара да се склони, јер ће погинути, он одговара: „Није ни мени ништа милији живот него вама“. А у свему томе треба гледати само једну невероватну доследност са оним његовим познатим стихом: „Славно мрите, кад мријет морате“.

Али нигде изразитије није Његош испољио своју тежњу за потребом примера, као у оном језовитом двобоју између њега и учитеља му Симе Милутиновића. Млади Његош препирао се са својим учитељем око тога који су бољи јунаци међу Србима: Црногорци или Србијанци. Милутиновић је изједначивао једне са другима. „Ево ја сам можда најгори Србијанац, говорио Це учитељ ученику, а изаћићу слободно на мегдан најбољему Црногорцу, па ко не верује нека обиде“. Када је то рекао изишао је у двориште. Мало после позове га ученик у собу. „Ја ти, рече, немам кад звати најбоље јунаке црногорске, него ево ти мене, па скрешимо сад дим у дим по црногорски, да знаш, што је дијете црногорско“. Симо се најпре одупирао, а најпосле рече: „Немам руке коју би дигао на Његоша, него удри, ако мислиш да се плашим“. (Био је то веома значајан тренутак.) Ученик нишанећи на свога учитеља опали једанпут пиштољем, по том и други пут, али оба пута зрно паде пред Сима, а до њега и не дође. Онда га Раде загрли и каза му да га је хтео само кушати, те је у мале пушке ставио толико праха, колико да зрно само из цеви испадне“...

Дакле још у дечаштву свом Његошева је природа тражила доследност, тражила је везу између речи и дела, па се ето слободоумни ученик није устезао да, уз једну заиста језовиту 03биљност, потражи ову врлину и у учитељу свом. Случај је хтео да овакав његов захтев наиђе на готовост и одзив учитеља, а то је била права срећа за даљи развој Његошев. Несумњиво је да је оваквим примеровањем Његошев учитељ превазишао све данашње професионалне учитеље и да овај случај само Симу уздиже. Али исто је тако тачно и то да се овим најрељефније испољила урођена тежња Његошева везом између речи и дела.

Његош и даље остаје такав. За њега је дело и пример изнад. свега. Он га захтева и онде где би му се са становишта ортодоксије најмање могло дозволити. Али ондашњи идеали српског на-