Učitelj

568 Гвозден М. Станић

„збитија“ народне мотиве. Једном речју спуштао се на ступањ масе да би је затим што успешније уздигао до својих висина.

Истина је да се због тога, због такорећи, узајмљених инспирација, неки врло озбиљни оцењивачи Његошеве литературе двоуме да ли да га зато осуде или похвале. Тако П. Поповић констатује: „Скоро ни у једном делу његову предмет није његов“...5) „он није више оригиналан, и колико год губи у оригиналности толико исто губи и у величини. Али ова негативна оцена по Његоша, срећом, само је стилска нианса Поповићеве опште оцене. Јер доцније и сам Поповић ову ману Његошеву уздиже у врлину достојну хвале. „Његош је — каже г. Поповић — баш добро радио што је тако радио“ и нешто више: „вештина је створити лепоту, а неизопачити истину“.

И ето том својом лепотом, у којој има пуно истине и свежине, лепотом која у први мах изгледа дивља и груба, успео је Његош да свестрано делује на духовно-интелектуални развој наш. Таквом уметношћу, коју у многоме подражава Мештровићева уметност, Његош се уздигао на педестал великог песника а самим тим и на педестал апостола и учитеља нашег народног напретка.

Сигурно је да својим умотворинама Његош није хтео само да прикаже своју версификацију, свој песимизам или нашу трагичну прошлост, већ да нам на један популаран, један потпуно уметнички начин даде своју проповед: о родољубљу, о противљењу злу, о хероизму, о националној религији итд. Овом спољном страном свога учења Његош је инстинктивно гредио оном васпитном циљу, који је и за данас остао непромењен, тј. да се јединка при свом култивисању има оспособити за продуктивну, како би користила и себи и заједници у којој живи...

Колико је Његош у овом правцу радио, где се најочигледније испољава његова учитељска способност, колико у његовом учењу има учитељског инстинкта треба да видимо.

=

Када би некако било могуће издвојити овог генијалног ч0века од оне поезије што му даје онако светао ореол, када би било могуће да разгледамо у свакодневни живот његов, сигурно је да би и тамо нашли безброј манира својствених великом васпитачу. Његов нам живот пружа масу анегдота, масу поучних примера, чиме би Његош и без своје поезије требао да буде увршћен у ред врло заслужних људи за напредовање наше нације. Само је штета што једина његова биографија још није нашла свога издавача. Али и оно мало података што их имамо о њему претстављају нам га, како апостолом својих идеала, такође и изврсним учитељем практичарем. А свакако да то долази

1 О Горском вијенцу, стр. 22.