Učitelj

Срешен М. Аџић и национализам 679

научна расправа о еволуцији човечанства, о улози Словена и српског народа, на основу чега је изведен закључак о потреби и задатку националне школе. —

Шта је национална школа2г Тим питањем започиње своје излагање пок. Аџић и одговара: „Национална школа је школа она, која је удешена у народном духу и у смислу сувремених народних идеја“ У њој се „не даје само опште образовање, образовање од опште светске важности, но још и образовање од чисто националне важности“. — Да би оправдао потребу националне школе Аџић се позива на општи развој човечанства. У почетку, у борби за опстанак, човек се је борио против природе и против појединог човека. Човек је тада живео у најужој заједници, у породици, и борба му је била чисто телесна. Доцније, породице се удружују у веће заједнице и стварају племена. И племенска међусобна борба води се још увек претежно телесном снагом. У даљнем развоју човечанства племена се удружују у жупе, у мале државице. У борби између малих државица, дух и тело имају приближно једнак значај и снагу. Из периода малих државица човечанство ступа у период великих држава. Сада у борби разум и умешност узимају превагу Бад телесном снагом. У развоју човечанства данашњица је пре“ лазни период од великих држава ка још већим националним државама.

У овоме кратком пергледу развоја човечанства од његових почетака до данас могу се запазити два историјска закона: 1) човек је у борби за опстанак стварао све веће и веће удружене јединице и 2) од борбе чисто телесном снагом човек це постепено прелазио на борбу умом и умешношћу.

Ако сада размотримо образовање великих националних држава у садашњости, видећемо да су у том погледу у Европи највише заостали Словени. Они нису извршили чак ни прет“ ходно уједињење појединих словенских народа (Односи се на стање у 1889 г.). Отуда уједињење свих Срба, „а можда још заједно са Хрватима и Словенцима“ — скромно додаје Аџић у оно време — намеће се као највећа национална потреба. Расцепканим Србима прети опасност да их јачи народи потчине и асимилирају. „Зато у посао око уједињења треба уложити сву своју народну снагу, на њему морамо радити сви па и школа“, вели Аџић. У историјском националном периоду и школа мора бити национална. Аџић сасвим умесно и оштроумно при“ мећује: „Можда је неопходно да се људи најпре науче да живе у братској љубави један с другим као грађани једног народа, па тек онда да постану способни за такав живот као грађани светски. Можда је национализам једини пут ка космополитизму и алтруизму“. —

Овако је пок. Сретен М. Аџић говорио пре 44 године и лако можемо замислити с каквим је душевним задовољством