Učitelj

Етичке норме богомила 295

дужан да говори истину увек, ма од кога да је запитан. Па чак, кад су богомили били извођени пред царске и црквене судове да одговарају за своје учење, они ништа нису крили. Они су укоравали православно свештенство због лажи и дволичности — да је сваки дан тобож читало и приповедало јеванђеље, а живело противно Христовом завету и апостолским посланицама. Пошто је сваки богомил био дужан да говори истину, зато може бити да су богомили одрицали клетву, па била та истинска или неистинска. Босански богомил пре би умро, него да положи заклетву.)

9. Много говорење је било сматрано за грех. Козма описује богомиле као: „смирене, ћутљиве... реч не проговарају, не смеју се гласно“ (34). Они су одрицали целу многоречиву службу православне цркве. Били су убеђени, да је она излишно спомињање имена божјег и молили су се само читајући молитву: „Отче наш“. Држали су, да су храмови рукотворина сатане, пошто је његово дело и цео остали материјални свет. Но не само да су они молитвама били против многог говорења; они су били уопште ћутљиви у своме животу. Кад би запитали неког босанског богомила за нешто, он би кратко одговорио са „да“ или „не“.

10. Самоодрицање и пожршвовање су били код њих остварење сигурног постигнућа савршенства. Одрицали су тело, а муке којима су били подвргавани биле су за њих средство за уздизање духа над шелом. Богомили су били мучени, затварани у тамнице, живи спаљивани. Но све су то они херојски подносили, не одричући се своје вере и борбе. Ана Комнена, ћерка византијског императора Алексија Комнена, са нескривеним усхићем говори о херојском држању богомила Василија и његових ученика при горењу на ватри, макар и да оправдава поступке свога оца. За богомиле је страдање било пут за спасење, пут за постигнуће савршенства.

П Породични морал.

11. Богомилско учење изједначује у друштву и „пред Богом“ жену и мужа. У суштини то само ствара етичку норму, управљену мужу: поштуј жену као равну себи! Но та норма иде само да призна стварно изједначење, које су остављене од мужева и обудовеле од рата жене већ биле добиле. У „Крмчији“ је речено: „Жена не треба да учитељује, већ треба да ћути“. „Официално хришћанство“ кроз уста св. Антонија Великог заповеда: „Бежи од жене, макар да је она твоја мајка и сестра!“ Жена не може да улази у олтар, она нема равно право са мужем да чита молитве. Богомилско учење даје жени право да, наравно са мужем, чита молитве. Жена је имала право да врши обред сопзоЈатетит; присуствовала је и при исповестима. Ко се је исповедао, започињао је своју исповест овако: „Стојим пред Богом и пред

5) ел, 218.