Učitelj

428 Жив. Ђорђевић

треба, поред осталих услова, још и образованих људи који се колико толико разумеју у томе послу. Међутим, тога није било у прво време Карађорђева војевања. Као учени људи, у то време, сматрали су они који су знали читати. Такви су били само калуђери и попови, па и међу њима било је само мало таквих који би могли бити и добри „писари“. Народ још увек сматра да књига и није низакога другог осим за попа и калуђера. Народне старешине, кнезови, кметови, сеоски па и варошки трговци, рачунају у зрна „гра и кукуруза“ или зарезују у рабош. Разумљиво је „да се оскудица у образованим домаћим људима морала накнадити с друге стране. Код оностране браће било је таквих људи и они су долазили у Србију по позиву Карађорђевом и Совјета, а неки и сами. Међу првима видимо Ивана Југовића (Јована Савића), ученог професора из Сремских Карловаца (родом из Бачке Паланке) и Теодора Филиповића (Божа Грујовића), доктора права и професора у Харкову (родом из Руме). Ова двојица су и први писари „Правитељствујушчег Совјета“ који заседава у Смедереву. Ускоро у Београду видимо и мудрог Доситеја коме је предат на „воспитаније“ Вождов син Алексије.

Године 1808 Карађорђе поставља Доситеја Обрадовића за директора свих школа у Србији. Најученији и најзнаменитији Србин свога доба предузима дакле прво вођство школа новоослобођене Србије. И он га предузима свом снагом и љубави свога племенитог и родољубивог духа. Доцније, 18 јануара 1811 године, Доситеј је именован „членом совјета и попечитељем просвешченија народња“. Нахијске власти обавештене су о томе постављењу актом ове садржине: „Господин Доситеј Обрадовић Попечитељ Просвешченија народног, он ће знати просвешчени је издавати, и ако у нахији учитељи требају, од њега иштите.“ Декрет о постављењу за попечитеља Доситеја Обрадовића који је њему лично упућен гласи:

„Високоучени г. Доситеј Обрадовић, здравствујте! Труди ваши отачаству жертвовани, истинита ревност довољно нам доказана, и свима познато високоученије ваше; всего воспоминаније возбудило нашу признателност.

В знак наше признателности, а вишег отличија и награжде'нија, опште сагласно избирамо, именујемо и постављамо вас членом совета и попечитељем просвешченија народња.

Уверителну надежду имам, да ћете ви охотно, приликом овом ползовати се, којом небројне ваше заслуге за отечество, у новом важњејшем делу још умножите, и тако бесмртно име у вечитим отечества књигама оставити доиста можете.

Желећи да скоро дело наложено вам преузмете, и вама благополучно здравље, јесам благонаклони Верховни народа српског Божд, Георгије Петровић. У Београду 18 јануара 1811 године.“

Мирна 1808 година побуђује у Доситеју велике наде за рад на просвећености народа у Србији. Он већ има планове и о њима прича пријатељима. Треба раширити и уредити праве, просветитељске, мале школе за народ; установити једну велику школу