Učitelj

Хербаршијансшво у Чешкој 445

из области наставних питања а тако исто издавао је уџбенике и речнике за чешке школе, које је желео да буду оранизоване у народном духу од основа, пошто, по његовом мишљењу, душевне и телесне особине свакога народа имају свој нарочити правац. Он је хтео да учитељи имају добру спрему, да су просвећени и добро награђени. Чупр је упорно проповедао неопходност телесног васпитања и ручнога рада, којима је у своме заводу у Кољчавки посвећивао нарочиту пажњу. Препоручивао је да се свуда отварају „градске“ школе, као продужење основних школа за младеж која нема могућности да посећују средњу школу; и средњу школу је такође хтео да измени у чешком духу и приближи практичном животу. Он је претресао и реформу више школе на основима стварне академске слободе. Уопште узето Чупр је у својим педагошким погледима зависио од Хербарта много мање, него у филозофији, а у педагогици су осим Коменскога на њега одлучно утицали и филантрописти (нарочито Салцман), а тако исто Песталоци, Дистервег и Болцано.

У сличном узајамном односу према хербартијанству налази се и „Простонародна наука о васпитању“ веша (1849) у којој се до ситница говори о нези деце и о њиховом телесном васпитању а тако исто и моралном васпитању (ту се аутор углавном изјашњава за природне казне), само врло кратко говори о задацима и циљевима умнога образовања.

Противник Чупра, као филозофа, био је Карло Хавличек Боровски (Кате! Наупсек Вогоузку, 1821-56), који је — неправедно, одрицао сву немачку филозофију новога времена. У својим „Прашким новинама“, он је школи и учитељима посветио много чланака а његов политички и журналистички програм увек је био за побољшање школа у смислу националне равноправности. Он је први у нас исказао жељу, да сви наставници буду вишег образовања и хтео је да потпуно споји знање свештеника и учитеља с тим да би кандидати за ово звање добили образовање на педагошкобогословском факултету, који би био организован по обрасцу руских духовних академија. Топло је препоручивао да се отварају дечја сконишта и допинске и занатске школе; тако исто у многоме је хтео да измени средње школе, да у њих привуче децу, да појача наставу националних предмета и физичко васпитање. Сваки чешки интелектуалац, осим тада неизбежног немачког језика, морао би, по његовом мишљењу, знати руски и српскохрватски језик. |

У личности /. Дасшиха (Јоз. Пазић, 1835—70) првипут видимо одлучног хербартовца на универзитетској катедри, али пуну победу хербартијанства у нас можемо да признамо само проф. 7. Дурдику (Јоз Оштфк, 1837—1902), чија се научна и литерарна делатност само посредно односила на педагогику. У чешкој педагогици кулминациона тачка хербартијанства је био Г. А. Линднер (бизјау Адоћ Шпдпег, 1828 — 87), највећи чешки педагог после Коменскога. После кратког наставничког рада у Чешкој, он је био због својих патриотских убеђења премештен у Цеље (Штајерска),