Učitelj

406 Др. Борислав П. Стевановић

је важно да се способности јављају у једном низу поступних прелаза као различитих степена интелигенције, чија су два крајња степена: идиот и геније. Најтеже је у наставној пракси утврдити прелазне случајеве између слабоумних и нормалних. А ти случајеви највише сметају правилном напредовању наставе. Овакве случајеве можемо наћи једино помоћу објективних тестова. И кад се једном тачно утврде њихови степени интелигенције, мора и обука узети у обзир те индивидуалне разлике. 5

Код нас се доста често говори о „раду са целим разредом . Са каквим целим разредом> Да ли са разредом у коме има слабоумних, морона, врло глупих, глупих, просечних, доста бистрих, врло бистрих и скоро генијалних ученика» Јер могућна је и таква комбинација најразличитијих степена обдарености у једном истом разреду. У средњој школи која донекле и сама врши одабирање сигурно је да нећемо наћи слабоумне, свакако не ни мороне, али се може десити да су сви остали степени заступљени у својој разноликости у једном истом разреду чак и средње школе. Може ли се онда успешно радити са целим разредом> Јер настава је у ствари удешена за просечне. И њена обрада треба да је удешена тако исто. Бистре онда не може занимати рад са целим разредом. А глупи, кад би то и хтели, не могу учествовати у том раду. Дакле просечни се највише користе оваквом наставом. Не можемо овде говорити о томе колико школска дисциплина пати од оваквог стања ствари. Нити можемо улазити у расправљање о штетном утицају такве наставе на карактере неких бистрих ученика, којима се у заједници са глупима и просечнима никад не даје прилика да и они у нешто уложе свој напор и развију све своје снаге. Довољно је само да замислимо како се осећа једно високо обдарено дете основне школе које у школи мора заједно са осталима да „шчитава“ поједине речи у буквару или читанчици, а код куће је већ прочитало читаву библиотеку дечјих књига. Школском програму неће ништа сметати ако тако обдарена деца раде поред остале деце у разреду али раде за себе. А ако би се хтела подвајати хомогена одељења истих разреда, нарочито тамо где паралелна одељења већ постоје, једино одбјективним испитивањем интелигенције можемо разврстати децу у таква одељења. Да оцене успеха нису довољно мерило за то разврставање, не треба нарочито доказивати.

Али без обзира на то да ли ће се деца делити у одељења по способности или не, један савремени наставник би морао још у почетку школске године знати интелигенцију сваког појединачног ученика. Само тако ће знати колико ће пажње и труда коме од ученика поклонити, и колико ће сваког од њих гонити на рад. Да се објективним тестовима, поред других законских мерила, могу послужити учитељи и лекари, па и родитељи, приликом одлучивања да ли треба одложити детињи упис у основну школу или га треба уписати, по себи се разуме.) Довољно обра-

5) Први који је код нас покушао да уведе у праксу необавезно саветовање родитеља приликом уписа деце у основну школу помоћу тестова БинеСимонове скале, био је Др. Крстић за време свог надзорништва у Београду. Додуше то саветовање је вршено на основу мерења помоћу туђе скале, нере-