Učitelj

Научне и прак. користи од употребе шестова интелигенције 405

лежено у његовом личном листу и: 1) његов умни узраст односно његов умни количник, 2) његово фактично стање у погледу напредовања у настави, и 3) како би он требало да напредује у настави према својој природној способности. Његово фактично стање у погледу напредовања у настави могли бисмо утврдити објективно само помоћу наставних тестова, који ће једног дана морати ако не заменити а оно свакако допунити досадашње субјективно оцењивање и досадашње испите. Педагошкој пракси у нас биће потребно десетак и више година научног рада па да се могу израдити релативно сигурни и објективни тестови за сваки предмет и основне и средње наставе. Кад се зна умни узраст односно умни количник једног ученика и зна се његово фактично стање у погледу напредовања утврђеног помоћу објективних наставних тестова, можемо увек из тога двога израчунати у којој мери смо искористили способности тог ученика у савлађивању наставног градива, и у којој мери су способности свих ученика искоришћени у настави целог разреда или целе школе.

Ако посматрамо напредовање ученика у једном разреду, не можемо наћи ни два ученика који показују исти успех, макар да њихове једнаке оцене евентуално то и показују. И за сваког доброг васпитача прва брига би била да зна зашто му један ученик нема успеха. Не може се рећи да је ученик лењ пре него што се утврди његова интелигенција. Тек кад чинилац интелигенције елиминишемо можемо истраживати друге узроке, ако ови нису већ и сувише очигледни. А наставници најчешће нису у стању да цене нечију интелигенцију без неких објективних мерила, дакле без објективних тестова. То не би био у стању да чини ни најбољи психолог, специјалиста у свом послу, ако би радио од ока и без неке објективне методе. Колико се наставници варају у правилној оцени интелигенције показала су до сада многа психолошка испитивања предузета у ту специјалну сврху. Овакве грешке нису ништа изузетно и неприродно. Приликом оцењивања ученикове интелигенције наставници се и несвесно заводе учениковим успехом у настави, његовом способношћу да памти, врло често и његовим узрастом, његовим изгледом, пријатном или непријатном спољашношћу, његовим лаким или тешким изражавањем, а често и неким његовим личним особинама, као што је на пример „узорност у сваком погледу“. Оцењивање интелигенције од стране наставника најчешће иде на уштрб интелигентних јер се они обично пре потцењују него правилно оцењују.

Ако наставници и имају успеха у оцењивању интелигенције својих ученика, то правилно оцењивање се најчешће односи на сасвим екстремне случајеве веома глупих и веома бистих ученика. Такви изузетни случајеви својом екстремношћу падају у очи. Ни у обичном животу нису потребне неке нарочите методе да се утврди да је неко идиот. (Ма да су те методе ипак потребне за утврђивање тачног степена идиотизма.) Али идиоте као потпуно неспособне и не срећемо по школама. За наставу