Učitelj

296 Јосип Шкавић

друготне снаге. Те друготне снаге чине свијест, тј. она је управо сједињење друготних снага човјекова бића, произашлих из основних тјелесних функција. Првотне снаге способне су за примање надражаја. Надражаји су различите јачине, а то је узрок угодним и неугодним стањима, само примјерени надражаји могу да изазову угодна стања. Но примјерени надражаји нису само угодни, они су и јасни, док су преслаби или прејаки надражаји узрок неугодним стањима и нејасноћи. Асоцијацијом секундарних појава, насталих од надражаја настају сложене појаве свијести, настају предоџбе, а једнаки елементи у различитим предоџбама стварају даљим асоцирањем опћенитије предоџбе и развијају мишљење као функцију разума. Од јачине надражаја, тј. од угодности или неуголдности, зависи задовољство или незадовољство. Од тога пак зависи тежење или настојање да се угодност постигне, а неугодностима да се отмемо. Дакле по Бенекеовој науци узрок је читавоме душевном животу у основним животним функцијама, а то је разлог да је Бенеке поред искуства код проматрања душевних појава препоручио и експерименат, дакле схватио психологију приближно онако како се она и данас схвата. Наши присташе Бенекеа и Дитеса нису успјели, побиједила је Басаричекова, дотично Хербартова педагогија. Као један од знатнијих разлога тому ваља споменути саму нејасноћу Бенекове психологије, а по томе и педагогије. Та је нејасноћа и непрегледност још и појачана код нас тиме што заступници тога правца нису довољно владали језиком, нарочито сам њихов првак професор Гласер. Док је напротив Хербартова педагогија била много суставнија, прегледнија и јаснија, а Баса-

ричек био је од својих противника много јачи и језично и стилистички. Да је Басаричек пристао уз Хербартову педагогију, има још и других јачих разлога. Код Бенекеа све се своди на оно што је физичко и осјетно. Природне науке онога доба нису још довољно тај основ истражиле, а нарочито нису још резултати природних наука били доведени у везу са проучавањем душевнога живота као данас. Управо у то доба, нешто мало касније, 1879 године, оснива најјачи физиолошки и волунтаристички психолог, Вилхелм Вунт, у Лајпцигу први психолошки лабораториј. Дакле је физиолошка психологија тек у повојима. Истина, прва физиолошка психологија већ је угледала свијетло, а то је медицинска психологија Лоцеа, Хербартова ученика, али чини се, да она због свога натписа није продрла у педагошке кругове. За рад у духу Бенекеову било је премало сигурности, а ради тога се и дух времена противио таквој науци. Премда се у то доба држало у науци да си

осјети почеци душевнога живота, то се ипак није могло вјеровату

да од осјетности или чулности зависи развитак цјелокупнога душевног живота. Педагогија и религија паче су истицале да душа као засено биће треба да влада свиме оним што се назива тјелесно и осјетно. У том је и било тежиште свију њихових настојања. Духу времена и религијским схватањима већма је одговарало Хербартово схватање по коме је душа биће, реала, и да је

то биће вјечно, а оно о њезиној промјенљивости или непромјен-

а а