Učitelj

Стјепан Басаричек 227

љивости било је сасвим споредно питање које није означивало неку принципијалну разлику према науци цркве. Но свеједно устали су претставници црквене и сколастичке педагогије против Ђасаричка и његова учења. У оно вријеме је имала црквена педагогија међу учитељима народних школа доста заступника. Особито се у томе истицао Фрањо Клаић, директор загребачке учитељске школе. Он је водио учитеље црквенога правца у борби против либерарних учитеља који су се сабрали са Иваном Филиповићем у Хрв. педагошко књижевном збору и радили у листу Напредак. Фрањо Клаић основао је против Педагошкога збора друштво „Народна школа“ и лист „Хрватски учитељ.“ Није успио јер се ни лист ни друштво нису одржали. Осим ових свјетовних учитеља били су противници Басаричкових настојања и угледни свећеници, као што су др. Мартин Штиглић, професор педагогије у учитељској школи Манастира св. Винка у Загребу и писац Повијести педагогије, па др. Анте Бауер, ондашњи професор теолошкога факултета у Загребу, а данашњи архиепископ загребачки. Успркос свију ових настојања са различитих страна Басаричку је успјело да прокрчи пут своме научању и у школама и у учитељској штампи. У томе су времену врло бројни његови полемички списи којима је врло успјешно сузбијао своје противнике. Много је томе придонијело његово темељито познавање педагогије, а усто и његова стилистичка и дијалектичка вјештина. Због тога су га противници и називали подругљиво софистом.

Што је Басаричек у своме раду пошао путем хербартоваца А многоме је карактеристично за нашу педагошку књижевност и за наше основне народно школство. Тиме је инаугурисан један позитиван правац у развитку школства, јер је као основ раду одаорана педагогија која се могла потпуније примијенити у раду и која је по природи својој била таква да се на њезиним темељима могло успјешно даље градити. Сви истакнутији Басаричекови ученици били су позитивисте и већина њих се загријавала за филозофију и педагогију Херберта Спенсера. Спомињемо само двојицу најистакнутијих, Људевита Дворниковића и Милана Пејновића, први је радио у сарајевској учитељској школи, а други је био управитељ загребачке учитељске школе. Први се истакао као теоретичар, други речма као радник у практичној педагогији, а нарочито у природним наукама. Бавио се методиком природописа, физике и геометрије. У тим је наукама ударио за онда сасвим новим путем према принципима биологије Спенсерове и оних биолога и методичара који су пошли даље тим правцем, као што су Шмајл, Јунге, Партајл, Пробст и други.

Но ни сам Басаричек није остао чисти хербартовац до краја свога живота, Свој земаљски живот завршио је 23 марта 1918 године, а те је године изашла и последња његова књига, „Повијест педагогије за школску порабу.“ Највеће је промјене провео у својој Психологији, тако да посљедње њезино издање има натпис „Психологија на физиолошкој подлози.“ Утом се дакле посве еманциповао од Хербарта. Чисти хербартовац остао је досљедно до краја живота у педагошкој телеологији, у схватању

158